Ostale vesti

Petar Božović: Pocepali su nas kao atome

Ocena korisnika:

/ 0

Detalji: Objavljeno subota, 11 decembar 2010 10:54

Poznati glumac uoči premijere Beketovog ”Kraja partije”, o apsurdu, moći , velikim i malima narodima: I ja sam hteo promene. I to nekoliko puta. Ali, promenio sam se samo ja. Oni su isti.

PRVI put pojavio se u TV filmu “Gorski car” davne 1968.godine. U “Tajni Nikole Tesle” zaigrao je rame uz rame s Orsonom Velsom. Dobrim delom obeležio je poetiku i rediteljski opus Živka Nikolića. Kad se pomene monodrama, svi odmah pomisle na njegovog “Čegovića”, dok on već godinama s publikom deli misli i pouke vladike Nikolaja. Petar Božović, glumac od punog formata, uskoro će se okušati i u rediteljskoj ulozi. Za scenu Ateljea 212 sprema Beketov “Kraj partije”, s probranom ekipom u kojoj su Boris Komnenić, Vlasta Velisavljević, Renata Ulmanski i - Petar Božović.

Jasnog stava i britkog jezika, ne ostavlja nijedno pitanje bez odgovora. Pre svega, razlog zbog kojeg baš danas radi Beketa...

* Ono što je u vreme nastanka dela (1957) bilo teatar apsurda, sada je realnost?

- Kada bih počeo da nabrajam, kraja ne bi bilo! Ako pođete od sebe, svojih, okoline, škole, vazduha, planete, shvatite da je sve krenulo onog nesrećnog trenutka kada su pocepali atom - na nesvakidašnji način počinje razgovor naš sagovornik. - Potom su počele da se cepaju osnovne ćelije civilnog društva (porodica, crkva, država), a onda se pocepao i sam čovek, njegova svest i podsvest. Od ideologije do mitologije, ljudskog roda uopšte, skoro je odvratno pominjati kakve sve očigledne gadosti moćnici u svetu rade. A sve u ime demokratije i njene odbrane.

TIŠINA I NIŠTAVILO

* BEKET je pred kraj života izjavio da mu se svaka reč čini “nepotrebnom mrljom na tišini i ništavilu”. Nije prvi pisac koji govori o nemoći reči?
- Reč je ono što nas razlikuje od životinja kao najbližih srodnika. Ali, ponekad se izgubi njeno osnovno značenje i ona postane predmet različitog gledanja na stvari. Valuta od-do. Reč ne važi isto za pripadnika malog i za pripadnika moćnog naroda, onog koji može drugima da naredi da se njegovom vojniku ni slučajno ne sme da sudi. A kada je “reč” u rukama moćnika, sasvim je svejedno da li se prezivaš na “ić”, “ov”, “ski”, da li si crn, beo, žut. Mali si i nezaštićen, jedino se u boga možeš uzdati.

* Za sve se traži i nađe opravdanja?

- Koliko je tek zla učinjeno u ime prave vere i u njenu odbranu, pravde i krivde, sreće i nesreće. Jer, čovek se “poasio” i uzeo na sebe ulogu boga. Poželeo da svemu bude sudija. Kakav apsurd, ako se setimo izreke da je čovek svemu prava mera. Ako je čovek, kao “prava mera”, došao u svom razvoju do čuvene maksime da je “čovek naše najveće blago”, danas je stigao do saznanja da su oni koji ovaj svet uređuju i vode - obična đubrad.

* Beketova misao da “ništa nije smešnije od ljudske nesreće”zvuči cinično, mada u našem vremenu prilično istinito?

- U ovoj fazi razvoja, koja se još zove kanibalističkom, ništa se nije promenilo. Možda će se neko na to “kanibalističko” začuditi, ali pogledajte kako nam počinje svako jutro. S kafom, novinama i TV programom. Više nas ne uzbuđuje vest sa sedam-osam žrtava. Vest je tek ako ih ima bar sedamdeset i ako su među njima žene i deca. Onda je to to. Ali, danas nije reč samo o gledanju žrtava nego o sistematskom ubijanju čitavih naroda i civilizacija. Jedna grupa ljudi, “tamo u gradu ko zna kom”, projektuje svet. Robovlasničko uređenje se ponovo rađa... Ubili smo komunizam i šta sada? Oni koji su nam rasturili zemlju sada je ponovo sastavljaju, s tim što seku deo po deo Srbije. Šta će tu još biti i ko će o svemu odlučivati? Vuku nas na kolenima, umesto da pokažemo da mi jesmo deo Evrope, da imamo svoj ponos i prava, čojstvo i junaštvo.

* Kako procenjujete trenutak u kome se nalazimo?

TAJNA I UTEHA

* OVOM predstavom vratili ste se pozorištu?
- To je dom u koji se uvek možete vratiti, bez obzira na rođake i igre oko nasledstva. I kad je pod nečijim uticajem, u njemu ima mesta za sve. Pruža utehu onome ko ga razume. Prikazujući dobre i loše strane ljudskog karaktera, umetnik “očisti” i gledaoca i sebe samog. Čovek je i dalje najzanimljivija pojava i najveća tajna.

- Lazimo i pezimo ne bi li nam neka delegacija bacila nešto. Nedavno je Hilari Klinton, skoro sa suzom u oku, izjavila da veoma voli Srbiju. Kao da se i ne seća da je njen muž bombardovao ovaj narod i voz koji je samo išao svojim šinama... To nije cinizam već brutalnost! Naši bizgovi od političara tvrde da će biti “tako i tako”, pozivajući se na neke razgovore i dogovore s moćnicima. A ovde je milion i po gladnih ljudi. Toliko ih nije bilo ni u vreme Turaka. Davali su tada porez, a onda šta ostane. Sada ne znaš ni meru ni granicu... Više nije važno ni da li je nešto istina. Bitno je samo da li se obelodanilo i objavilo. I to u zemlji koja se kune u demokratiju i koja je sahranila tri civilizacije u Iraku. Gde je taj uzrok (za rat) koji je javno priznao da nije postojao, dok njihovi vojnici i dalje “patriotski” ginu za naftu?

* I šta mogu u takvom odnosu snaga da rade ovako mali narodi kao što je naš?

- Vežbaj svoje vrednosti, bre! Japanci se nisu održali zato što su bogati već zbog svoje vere, tradicije, ponosa. Reč drži čoveka. Naše telo se sastoji od 70 odsto tečnosti, dok je u “glinu” neka sila udahnula duh... Nama, pak, nevladine organizacije objašnjavaju osnovne stvari. Kako se peru zubi i ne znam šta još. Za to vreme sve partije čekaju svoj red, u stilu “dosta ste se vi obogatili, sada je vreme da dođemo mi”. Kad razmišljate o vlasti, morate da imate na umu - “sjaši Kurta da uzjaše Murta”.

* Razočarani ste?

- I ja sam hteo promene. I to nekoliko puta. Ali, promenio sam se samo ja. Ostareo i iznemogao. Oni su ostali isti.

Izvor: novosti.rs