/ 2
Srbija je zemlja apsurda. Srpski političari su uspešni, a narod propada. Merilo za uspeh nije struka, već novac, moć, položaj. I tako podelismo Srbiju na one stranački opredeljene koji imaju novac, moć, položaj i na ove ostale koji se bore za život i imaju sve manje nade, a sve više razočarenja.
I baš takvi kakvi smo, tužni, razočarani, siromašni, težimo da se priključimo nekako ovoj prvoj grupi uspešnih i bogatih. Koliko puta smo čuli da se prijatelj, komšija, rođak priključio nekoj partiji zbog nade da će dobiti posao, a koliko puta smo i sami razmišljali o toj soluciji.
Da li je nezadovoljstvo koje je raslo godinama preraslo u toliki očaj da više nemamo snage da se borimo protiv njih, već pokušavamo da nađemo način da im se pridružimo. Činjenicu da teško živimo prikrivamo vešto. Žalimo se na krizu, nezaposlenost, manjak novca, a trošimo ga kao da ga imamo u izobilju, zadužujemo se, uzimamo minuse. Plaćamo skupe ekskurzije, ne izlazimo iz auta, ne idemo u posetu bez poklona, poklanjamo i doktorima, nastavnicima, šalterskom radnicima…
Podmićujemo svuda gde mislimo da treba, makar i kesicom kafe ako ništa drugo. I što je veća kriza sve više rasipamo. Taman posla da neko primeti da nemamo, siromaštvo je velika sramota. Ne odričemo se pri pejda, post pejda, sms-a, kablovske, klima uređaja, stvari koje nam nisu neophodne, i bez kojih se može živeti.
Tugujemo nad sudbinom siromašnih i bolesnih o kojima čitamo u medijima, a slepi smo za ljude koji žive u našoj okolini u istim takvim okolnostima. Okrećemo glavu kad prolazimo pored prosjaka, jer to nije naš problem. U ostalom, neka se vlast pobrine za za taj „organizovani kriminal“, kako prosjake nazva jedan naš političar.
Zavidimo onima koji imaju više od nas, a likujemo nad onima koji imaju manje. Samo je materijalno bitno i ništa više. Tako vaspitavamo i našu decu. Deca koja nemaju dobar mobilni telefon ili markiranu odeću su uglavnom izopštena iz društva, tako da ćemo i zadnji dinar dati da se naš mezimac dobro obuče i da se prikaže pred društvom u punom sjaju, kako se ne bi slučajno primetilo da njegovi nemaju. A tek kad dođe matura, to je priča za sebe. Sjaj i glamur za jednu noć će skupo koštati, ali kakve veze ima, tata će se zadužiti ako treba, ali njegovo mezimče ne sme biti izloženo podsmehu. Stvorili smo i elitne škole – gimnazije, ekonomske ili pravne, i one u kojima je sramota ići, kao što su tehničke, hemijske. Odeljenja sa proizvodnim zanimanjima su uglavnom poluprazna, jer je sramota biti radnik.
Ovo će biti zemlja službenika, nastavnika, pravnika, a ko će da radi, ne znamo, moje dete bogami neće. I tako lepo znamo da kritikujemo nerad, lenjost, bahatost, a imamo problem da očistimo ispred svoje zgrade, sneg sa trotoara ili da parkiramo auto da nikome ne smeta.
I umesto da se borimo protiv malograđanštine i primitivizma koje su nametnuli ovi iz prve grupe, mi se sve više i više prepuštamo.
Ekonomski pad možda je i moguće popraviti, ali moralni veoma teško.
I nema dana da se ne pitam da li ću imati novca, da li ću ostati bez posla, šta će biti sa mojom decom, ali takođe nema dana da se ne pitam da li mogu da budem bolji čovek?
Zapitajte se i vi, kakvi smo ovo ljudi postali?
izvor:037ks.com, autor:Tanja Ilić
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
