/ 0
Sunovrat Državnog Dna svakim danom je sve očigledniji. Lažovi, lopovi, prevaranti, izdajnici – nisu to teške reči, već preblage, za ono što ti poklisari kvislinškog kulta rade zemlji Srbiji, na polzu svojih stranih gospodara.
Njihova priča o EUropskoj dembeliji i Kosovu koje treba i mora da se preda za fantomski datum je priča idiota, puna buke i besa, koja ne znači ništa, veli s pravom Aleksandar Pavić. Šta tačno znači njihov famozni paraf, koji je volšebno postao jači od Ustava, piše kolega Srbo.
Željko Cvijanović pokušava da nađe neku nadu u još jednom „danu posle“. I mada se slažem da je očaj pogrešna reakcija, a rat po pravilima neprijatelja još gora, zar nije politika samo rat drugim sredstvima? I zar onda ne znači da je politika koja se vodi „jezikom naših neprijatelja“ (kako sam Cvijanović svojevremeno reče) jednako pogubna i osuđena na neuspeh? Cvijanovićev tekst o šansama i zamkama referenduma opet se kreće u granicama nametnute političke perspektive, ali svejedno sadrži vredne spoznaje o karakteru kvislinške vlasti, rodoljubive opozicije, i tihe većine oko koje se vodi boj.
Referendum je, tipično kasnomarkovski, predložila DSS, ali je potom Državno Dno sa entuzijazmom preuzelo ideju – pod uslovom, kako rekoše, da se Srbi na severu okupiranih teritorija slože sa „voljom većine“. Pored Cvijanovića, klopku su namirisali i Trifun Ristić i Dragoljub Kečkić. Kakav crni referendum o poštivanju Ustava, kao da je to stvar izbora a ne obaveze? Na to ukazuje i Aleksandar Đikić, koji podseća na razne načine kojima se Srbi poput ovaca uteruju u prištinski tor.
Teoretski, i danas je moguće da se Državno Dno predomisli i poništi sopstvenu izdaju. Ali sve i da imaju hrabrosti za to, previše su zla napravili da bi to bilo praktično izvodljivo. To i jeste bila namera Imperije, da se vlast u Srbiji (nipošto srpska vlast) natera na put bez povratka. Otimačina Kosova i silovanje Srbije nije samo naš problem, već i svetski, podseća Miroslav Lazanski. Pristankom na njih, Državno Dno se ispisalo iz ljudskog roda, a ne samo iz srpstva.
Slobodan Janković podseća da je otimačina Kosova i zamišljena kao sredstvo „promene svesti“, kako bi se od Srba napravili neki genetski modifikovani post-Srbi. Kako bi ti beslovesni pseudo-organizmi izgledali, najbolje se vidi u odvratnoj tiradi Ivice Dačića u Žutitici. Preporučujem tekst samo i jedino kao svedočanstvo apsolutne moralne bede Državnog Dna. Iz te perspektive ga posmatra i Branko Žujović, i dodaje da je „srpski smisao danas… urušen u crnu rupu stranačkog primitivizma.“
Dodatni dokaz da je DD skrenulo pameću Stefan Karganović vidi u izvinjavanju Torisa Nikolića Sarajevu. Radi se, veli Karagnović o ljudima koji su „nedostupni… pozivima savesti ili moralnim uticajima bilo kakve vrste… zombificirani instrumenti tuđe volje i slepi sprovodnici tuđeg interesa“. Jedino i takvi mogu da državništvom smatraju besmisleno samoponižavanje, kako njihovo ponašanje opisuje Đorđe Vukadinović.
I dok se vlast u Siriji, recimo, bori protiv džihadista koje otvoreno podržavaju Turska, Jordan, Saudijska Arabija, EU i SAD, kvislinška vlast u Srbiji se bori protiv – sopstvenog naroda, veli Andrej Gavrilović.
Ako je ovo do bola očigledno, a jeste, onda se postavlja pitanje kako narod misli da reaguje. Ali onda mora da se ima u vidu da su sve normalne poluge reakcije pod kontrolom kvislinškog kulta. Pogledajte samo medije, koji već dugo vrše pripremu terena za izdaju: o tome piše Igor Marković.
Hoće li pomoć stići sa istoka? Čitajući neke analize, teško. Pjotr Iskenderov veli da su briselskim „sporazumom“ vezane ruke Rusiji. Što nije tačno, ali jeste izgovor. Mladen Đorđević misli da Moskva može da živi sa kapitulacijom Srbije. Možda i može. Ali može li Srbija? Aleksandar Pavićmisli da ne može, ali jedini nudi i smislenu kritiku kako srpske tako i ruske reakcije na nepočinstva Imperije. Prosto rečeno, politika prilagođavanja uslovima koje nameće Zapad po definiciji je unapred osuđena na propast. To je ono prihvatanje pravila neprijatelja, ranije spomenuto.
Samo odbijanjem nametnutog okvira – fantazije predstavljene kao „realnost“ – može da se zaustavi, a potom preokrene, slobodni pad Srbije. Taj pad realno preti nestankom, veli Milo Lompar.
A ne mora da bude tako. Ako odbacimo laž koja glumi istinu, setimo se zaboravljenih i zatomljenih naravoučenija – iz Svetog Pisma, istorije, tradicije, i iskustva – možemo naći snagu i volju da ne budemo EUropski otpad, već slobodni, uspravni i svoji, podseća Ranko Gojković. Ali to ne možemo sve dok prihvatamo jezik, lažnu logiku i lažne vrednosti naših neprijatelja.
Izvor:vaseljenska.com, N.Malić
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
