Info servis // Ostale vesti // Slučaj građanina Jovanović: kako je “mali čovek” promenio “veliki sistem”
/ 1
U junu 2010. mučki je u Starim Ledincima silovana i ubijena osmogodišnja devojčica Marija Jovanović. Ime monstruma koji je u crno zavio ovo inače pitomo novosadsko prigradsko naselje i izazvao nepodeljeno zgražavanje srpske javnosti niti je tema, niti je vredno spomena.
Marijin otac Slobodan, nije međutim, dozvolio sebi da se uklopi u kliše žrtve i postane jedan od onih slomljenih pojedinaca koji će do kraja života samo da kunu i proklinju – naprotiv, čim su okolnosti to dozvolile, latio se papira i olovke i krenuo u “krstaški rat” protiv pedofilije, ali i inertnosti i apatičnosti sistema koji je češće štitio zločinca nego one nad kojim je zločin izvršen.
Posle višedecenijskog ćutanja i guranja glave u pesak, Slobodan je, prvi i jedini, imao hrabrosti i smogao snage da postavi prava pitanja: da li država Srbija sme dozvoliti da se ikada i bilo kome ponovi slučaj iz Starih Ledinaca? Ko i kako štiti pedofile, da li je sistem na njihovoj strani? Da li oni koji vode državu Srbiju, od visokih reči, velike politike i još većih procenata, vide i shvataju sa kolikim se problemom, kada je o pedofiliji reč, suočavaju? Ko kontroliše pedofile po odsluženju zatvorske kazne? Da li ih iko kontroliše? Kolike su zatvorske kazne? Da li je sve u zatvorskim kaznama, ili je nešto i u prevenciji? Koliko su edukovana deca, a koliko roditelji? Da li znamo koliko pedofila vreba oko nas, šta rade, čime se bave, gde se kreću i ko su? Znaju li to organi gonjenja Republike Srbije?
Prebacivali su mu da “običan bravar” ne može da menja pravni sistem Srbije, iz osvete i obesti. Odgovarao je argumentima, razumnim rešenjima primenjenim u sređenijim društvima, predlozima u adekvatnoj pravnoj formi i statističkim podacima koji potkrepljuju iste. Uz, naravno, ono šeretsko da su bravari, kako nas istorija uči, na ovim prostorima menjali i uređivali i mnogo krupnije stvari, uspešnije od onih i pre i posle njih.
Teretili su ga da je stranački vojnik. Odgovarao je nudeći rešenja i tražeći ruke i pružajući istu ka svim relevantnim i manje relevantnim političkim faktorima. Pitanje bezbednosti dece traži konsenzus i odgovornost, a ne interes i uskostranačke intrige, govorio je.
Bunili su se da su njegova rešenja previše ekstremna. Umesto odgovora, rekao je: “Ja nisam za smrtnu kaznu, neka tu ideju podrži samo onaj ko je spreman da stoji u streljačkom vodu, ostalo je licemerno”. Rešenja koja je Slobodan Jovanović nudio javnosti, poput hemijske kastracije ili javno dostupnog registra pedofila već su uspešno implementirana u većini evropskih država čija imena predstavljaju sinonim za građanska prava i slobode.
Tvrdili su da nema jasan plan. Znao je, međutim, građanin Jovanović šta hoće – vizija je jasna, Srbija u kojoj roditelji ne drhte, a deca ne bivaju lake mete za manijake, jer nikoga nije briga za ovo pitanje pored svih krupnijih. Nema krupnijeg pitanja od bezbednosti dece, Jovanovićev je jasan plan.
Krenuo je lagano – pričao je prijateljima, pa prijateljima prijatelja, pa prijateljima prijatelja prijatelja…delovao je preko društvenih mreža, privukao pažnju jednog novinara, dvojice, trojice, petorice, pa onda medijske armade. Osnovao je fondaciju, plakatirao Srbiju, lobirao, vukao za rukav, ubeđivao.
Konačno, 26. marta ove godine, svi poslanički klubovi u Skupštini Srbije prihvatili su predloge Marijinog zakona koji je napisao i za njega se izborio junak ove naše priče. Građanin Jovanović. “Običan bravar” koji je pritom “stranački vojnik” sa “preekstremnim rešenjima” “bez jasnog plana”.
Mali čovek koji je promenio veliku Srbiju. Iz korena, za sva vremena. Don Kihot koji je slomio svoje vetrenjače, Sizif koji je konačno “nagurao” kamen gde mu je mesto, usamljeni revolveraš koji je dobio “krstaški rat” unapred osuđen na propast.
Na kraju, uz svo poštovanje i priznanje za veliku pobedu normalne Srbije čiji je vojskovođa, barjaktar i jedini vojnik bio Slobodan Jovanović, postavlja se pitanje – šta bi bilo da su oni koji su Jovanoviću i njegovom zakonu nalazili mane, rešili da preuzmu građansku inicijativu i pokrenu i povuku ovu zemlju napred, umesto da čekaju da to neko radi umesto njih? Ili je možda lakše sedeti u kafani, ispijati hladnog “Jelenka”, kukati, plakati i spuštati glavu, uz obavezno čekanje Godoa… Jer, Godo neće doći. Makar ne sam od sebe. Ko ne veruje, neka pita građanina Jovanovića. On zna odgovore.
izvor:nsonline.rs, T. Lovreković
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
