/ 0
Verovatno nije cela istina da svi patulјci pojma nemaju.
Ali u Srbiji, zemlјi u kojoj sve podseća na neželјenu zabavu, srpski narod i svi koji dele njegovu sudbinu (građani) sve više liče na rulјu i deluje sve patulјastije i starije.
Budući da mamonisti vladaju svetom nije ni čudno što se Srbija stropoštava i u ratovima i posle njih. Čini se da je sada najvažnija prodaja dedovine, ništa novo se ne stvara, a svi su navikli da političari (vođe) mogu biti baš svi i da ne moraju ništa da znaju.
Najzanimlјivije emisije na TV su prenosi iz Skupštine, gde se lepo zabavlјaju i drame narodni predstavnici, koji su se prvi setili kako to da postanu, a potom kako da sebi izglasaju (ne)pristojne plate i uvedu narodu međunarodne propise, koje taj narod nikad neće imati priliku da pročita, jer bi zbog njihovog broja, trebalo da se bavi samo čitanjem novih propisa.
Na osnovu skupštinskih diskusija, Srbija krajem 2007. godine, na početku 21. veka, kao da se udalјava od budućnosti, sadrži zblanutu rulјu, kojoj ništa nije jasno, a koju može da izvede na ulice i posrami samo „veliki brat”. Čini se da nikada u istoriji Srbije nisu vladali lјudi koji toliko malo znaju u odnosu na one kojima vladaju i da je vlast svestrano prevazišla svog uzora Miloša Obrenovića. Miloš je radi opstanka naroda sarađivao s osmanlijama, dok su bili na vrhuncu moći, a savremeni vladari su sarađivali s budućim okupatorima i saučestvovali u pseudoevoluciji u kojoj je srpsku narod nepravedno satanizovan. Nikada se nije događalo da mladi vladaju starijima, iskusnijima i obrazovanijima. Nikada vlast nije otvoreno bila protiv svega što je srpsko. Srbima nije dodelјena nijedna nacionalna frekvencija na televiziji. Srbe koji se bore za opstanak srpstva niko ne poziva u radio i TV emisije na nacionalnim kanalima, koji prekrivaju celu teritoriju Srbije. Narodu su univerzalne petokotobarske neznalice (novinari) uskratili priliku da se uklјučuje u kontakt programe, a kamoli da u njima učestvuje. Srbija nije srpska nego nadnacionalna, globalistička, fizički poluokupirana a mentalno potpuno, iako u njoj najviše živi Srba. Uskoro u njoj, zbog „bele kuge” i tvoraca govora mržnje neće biti Srba i biće logično da prvi put u istoriji taj prostor promeni ime. Takav kraj Srbije očekuje se već sredinom 21, veka.
Odvažniji političari za govornicama i na tribinama naglašavaju da obezboženi srpski vladari kao da su negde (u globalističkim radionicama i na kursevima) saznali da nema Boga – te se ponašaju kao da ih niko moćan ne posmatra. Znaju da im oplјačkani, obespravlјeni, raketirani, ošamućeni narod ništa ne može, jer su iza njih Nato, CIA, Oebs, MMF, EU i fantomska međunarodna zajednica. Zato im ne trebaju bezbednosne i obaveštajne službe, srpska policija i vojska. Pod zaštitom su najjačih sila sveta na čijim su krilima i stigli do svojih pozicija.
Da je predsednik Srbije pročitao knjigu generala Alfreda Krausa Uzroci našeg poraza nikada ne bi izgovorio nijednu pacifičku reč, niti bi za svoje pomoćnike i savetnike birao lјude bez iskustva i sa nedovolјno znanja. Ovako, izgleda da se sa srpskom sudbinom ne igraju samo vekovni neprijatelјi i da su efekti vlasti jednako pogubni. Višenamenski ministri se rotiraju i ceo srpski život liči na pozorišnu predstavu, za koju niko ne može da zaklјuči da li je reč o komediji, tragediji ili tragikomediji. Jedino se zna da je režiser „veliki brat”, a da su Srbi statisti i nemi posmatrači svog života već duže od jednog veka.
Kako izgleda kada deca komunista nisu bila pažlјiva na časovima partizana, pa sada, iako proleterska, levičarska i internacionalna u duši, grade kapitalizam, protiv kojeg su njihovi najrođeniji prolevali krv, najbolјe se vidi u Srbiji. „Veliki brat” se poigrao s decom partizana, upućenom u svet na školovanje. Mogao je to da učini budući da su im se očevi, posle pobede nad fašizmom, rasporedili na ugledna, moćna, odlučujuća radna mesta. Zarađivali su i po 30 puta veće plate od saboraca (drugih proletera) u zemlјi u kojoj je vladala (samoupravlјala) radnička klasa. Otišli su njihovi klinci (deca diplomata, direktora i generala) u „beli svet” na koledže i vratili se u rodnu zemlјu da uz pomoć nevladinih organizacija, koje su dupke popunili, izgrade još jedno igralište „velikog brata”. U isto vreme deca četnika, desničarska, nacionalistička, ojačala su dijasporu, koja se, uglavnom, sastojala od prognanih u prethodnim internacionalističkim hajkama. Još ima naivaca koji se čude kako to da u Srbiji, od Drugog svetskog rata do 2007, srpska dijaspora ne može da se dogovori niočemu s vladajućim garniturama, bez obzira da li je na čelu vlasti Tito, Milošević („i posle Tita Tito”) , Đinđić ili Tadić. Oni ne vide da se ništa nije promenilo i da je „crvena linija” dosledno antisrpska, odnosno antinacionalna i da su mete svih vlasti bile i ostale SPC i snage koje za sebe kažu da su srpske. Za globaliste nacionalisti su automatski fašisti i ksenofobi, iako globalizam u sebi krije proces koji ne može da dobije ime, jer ono što čine vojne i druge globalističke snage širom sveta nadmašuje ideje Hitlera i Mengelea. Uostalom, predsednik SAD, Bil Klinton, izvinjavao se porodicama čijim članovima je u eksperimentima ubrizgavan plutonijum, a javna je tajna da se specijalne jedinice, poput pripadnika „Delte”, mikročipuju pred polazak u najvažnije operacije.
Još malo o Srbiji
U Srbiji rastu deca koja nikad neće zaboraviti zvuk sirena, šištanje raketa „tomahavk”, ubijene nedužne lјude, srušene mostove, razlivene hemikalije, osiromašeni uranijum… Nikad neće zaboraviti tu „dobru uslugu” Zapada. U Srbiji rastu deca kojoj roditelјi govore da su te raketa stigle u Srbiju zato što savremeni Zapad nije više imao strplјenja i načina da urazumi Srbe da ne čine svakojaka zlodela širom Balkana. Ovi drugi uče svoju decu da treba što pre da napuste bednu Srbiju u kojoj nema progresa i perspektive i da odu što dalјe na Zapad. Nikako na Istok. Oni, pri tom čine sve da Srbija ostane u svome jadu, da se proda svaki srpski kamen, travka, vazduh, kap vode. Oni uče svoju decu da su Srbi (narod kojem biološki pripadaju) na genocid u Jasenovcu odgovorili genocidom u Srebrenici i tako poništili sva srpska istorijska stradanja. Nije ih briga što za navedeni zločin postoji samo jedan očevidno montiran dokaz i što o zločinu u Srebrenici neće da dostave dokaze CIA, NASA, NSA (nad Bosnom je stalno bilo pet do 12 obaveštajnih satelita), holandski batalјon, obaveštajci ubačeni u tzv. zaštićenu zonu u operaciji „Padobran”, pripadnici prognane muslimanske vojne jedinice iz mesta stradanja itd.
Srpska deca Zapada, to su ona deca koja su bila na školovanju na koledžima za vreme bombardovanja Aleksinca, Niša, Novog Sada, Beograda… Srpska deca vulgaris bila su u rovovima, podrumima, skloništima, na trgovima i ulicama, čekala grafitne i kasetne bombe, osiromašeni uranijum i zvuk sirena, prisustvovala uvežbavanjima preciznih dejstava, vertikalnim manevrima i promenama klime.
Svako ko tvrdi da „postoje dve Srbije” jednako je u pravu kao onaj koji je tvrdio „Kome je do morala neka ide u crkvu”. Uostalom, istu su školu o istini učili. Tačno je da se o moralu, istini, lјubavi, rodolјublјu, patriotizmu, časti, Bogu…, govori još samo u Crkvi. U školi nema vremena za priče o lјudskim vrlinama, jer da ga ima za to onda ne bi bilo vremena da se govori o vrednostima i prednostima zapadne demokratije, o stvaranju novca, o marketingu, transparentnosti, o haškoj pravdi i tekućem međunarodnom pravu, o humanosti i humanitarcima… Da, metaforično, postoje dve Srbije, ali samo ako se misli da postoje dve vrste lјudi u Srbiji, a možda i dve vrste Srba. Problem je što se ništa u Srbiji ne događa slučajno – sve je to davno napisano u tajnim i zabranjenim rukopisima sličnim onim objavlјenim kao Kurilski rukopisi.
Kada čovek gleda TV u Srbiji uvek mu se čini da se život događa negde drugde. U Srbiji poneki mafijaš podbaci bombu pod automobil ili napravi „sačekušu”, ima dosta gangsterskih organizacija, a vlast se u nedostatku dokaza obračunala samo s jednom od njih, sve ostalo je vezano za suđenja prethodnicima i onima na koje je prst uperio „veliki brat”. U vestima su još prodaje, stranački sukobi i poneki sporstki događaj. Sve televizije bave se zabavlјanjem naroda (rulјe). Više nije potrebno ni obučavati nove režisere, sve emisije su uniformne – iste su u Grčkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Nemačkoj, Mađarskoj, SAD i Australiji.
„Veliki brat” (Big brother) zna šta radi. Najzanimlјivija emisija je „Veliki brat”, pa „Sve za lјubav”, „Piramida”, „Menjam ženu”, „Plešimo”, „Gledaj majku, biraj ćerku”, „Uzmi ili ostavi”, „Moja majka“… Kvizovi: „Milioner”, „Najslabija karika”, „Pitanja za šampiona”… Kako se samo besramno biznismeni igraju zakulisnim političkim igrama onesvešćenom rulјom, preko SMS poruka? Koliko dragocenog vremena uzimaju narodu koji grca u svakolikom siromaštvu pred neizvesnom buduđnošću. Možda to nije zavera u kojoj se narodu s „belom kugom” uskraćuje razmišlјanje o opstanku, ali na zaveru veoma liči, te o tome treba da razmisle srpske vođe. Uostalom, u Skupštini globalisti otvoreno govore da je narod glup (osim pred izbore) i da mu treba menjati svest. Najveći rezultati u opismenjavanju i osvešćavanju srpskih neznalica očekuju se od primene Bolonjske deklaracije i kurseva i radionica koje organizuje Evropska unija. Do uspostavlјanja novog školskog sistema nove istorije će napisati Hrvati, Crnogorci, Muslimani, Albanci, a i srpski globalisti, kojima smeta da se govori optužujuće i ružno o Natou i nedozvolјavaju da se agresija naziva tako teškim i nepriličnim rečima. Kako nema proizvodnje, a strane firme kupuju Srbiju i prodaju svoju robu, u Srbiji još jednino imaju uspeha u radu oni koji prebiraju po strunama violina, igraju se loptama, plešu i pevaju. Oni su srpski brendovi, jer više nema ni svinja ni šlјiva, ni kajmaka, ni bakra, a kamoli poluproizvoda i proizvoda. Svi su u Srbiji, najednom, postali svesni svoje zaostalosti, a o uništenoj infrastrukturi u Srba ne sme se ni razmišlјati. Srbi su izazvali svet protiv sebe, dobili batine i sada treba da ćute – to je balkanska filozofija 21. veka.
Vojska posebna priča
Srpska pravoslavna crkva još deluje stameno, pored svih očevidnih globalističkih podrivanja, preko pokreta „Novo doba” i vatikanskih smicalica, u kojima „veliki brat” ima značajnu ulogu. Ali Vojska u Srbiji ništa nije izbegla. Ta vojska nije bila srpska od kraja Prvog svetskog rata a nije ni sada, iako se nalazi u Srbiji, a ne više u Jugoslaviji. Nije ni srbijanska. Zanimlјivo je da je svima prirodno što Srbijanci (Srbi, Mađari, Rusini, Rumuni, Romi, Slovaci… rođeni u Srbiji) nikad nisu bili u vlasti u drugim republikama (sadašnjim „banana republikama”), na primer u Crnoj Gori, a u Srbiji se retko događalo da prvi čovek bude poreklom iz Srbije. (Bilo bi zanimlјivo napraviti analizu ne samo za Srbiju koji je procenat tzv. domorodaca u vlasti i zašto je tako uređen „balkanski svet”).
No, tema je Vojska. Događalo se i do sada da načelnik generalštaba ne bude baš najbolјi među najbolјima, ali prvi put u istoriji manje zna od ogromne većine generala koje je srpska vlast veoma mlade udalјila sa dužnosti, zbog iskustva u ratovima. Uostalom, poslednji put su se činovi dobijali striktno po propisima u JNA, ispunjavanjem brojnih uslova, ali uz čuveni „klјuč”, koji je privilegovao sve osim Srba. Nikada Srbija nije imala toliko uzastopnih ministara odbrane (nekada su se zvali ministri vojni), koji su bez vrhunskog odbrambenog obrazovanja. Spisak onih koji formalno i suštinski znaju više o odbrani, strategijama i vojnim doktrinama od ministara odbrane posle 5. oktobra 2000. je ogroman. Kao da se vlast poigrala s organizacijama koje čine državu i kao da joj nije stalo da država ima sve neophodne institucije sa najbolјe raspoređenim najkvalitetnijim kadrovima.
Posmatrano iz aspekta teorije organizacije postoji sasvim izvesna opasnost da nedovolјno sposobni kadrovi predlažu suboptimalne odluke i da se Srbija ponovo izloži nepotrebnim izazovima i opasnostima, kao što je to učinila više puta u istoriji. Opredelјenje za SAD, Ohajo i Nato znači deobu njihove sudbine, a sasvim je sigurno da je njihova budućnost sve neizvesnija. Treba li ponavlјati šta i ko sve preti Sjedinjenim Državama, koliko je neumesno Srbima samo pomenuti Ohajo i čiji je Nato (da je reč o privatnoj vojsci „velikog brata”, a da je „veliki brat” pri kraju svoje planetarne misije). Srbi će, prema odlukama globalista, po svemu sudeći, uskoro, još jednom biti tamo gde se najviše gine, ako do tada vođe ne progledaju.
Uz sve reformske besmislice zasnovane na idejama dojučerašnjih neprijatelјa i snishodlјivosti službenika i slugu „velikog brata” iz srpskih redova, čija je najveća vrednost poznavanje engleskog jezika, najčudnije su četiri očigledne nepromišlјenosti, slabosti i greške.
Prvo, ponovlјena parada pred Skupštinom. Kako samo podseća na vreme Tita. Ali tada je JNA bila Titova vojska, snažna i omilјena u narodu. Glamur bez smisla i razloga. Ko ga je platio? Da li je to put za vraćanje ugleda, ili samo mesto za slanje poruka svetu da je srpska vojska odlučna da ne brani svoju teritoriju, kad već ima dovolјno snažnu diplomatiju? Ko je to dobio sablјe pred skupštinom? Pozadinci. U kojoj su vojsci na planeti pozadinci (službe) važniji od rodovaca? Gde su još na kugli zemalјskoj vojni kuvari ispred pilota, raketaša i artilјeraca? Zar nije lakše dobiti ocenu deset kod intendanata nego kod protivavionaca? Svi znaju da jeste i da su se pred Skupštinom poredile vrednosti koje se ne porede. Nikada u Vojsci, bar ne u poslednjih 50 godina, nije obavlјeno ponderisanje kojim bi se odredio rang škola. Ceo 20. vek pešadinci su vodili jedinice i kada su u njima bili mnogo školovanija i stručnija lica, kao da se ništa nije događalo u oblasti tehnike i tehnologije. Jedino je rat dovodio do privremenih otrežnjenja, pa su pojedine i pešadijske jedinice vodili abehajci i protivavionci. Otuda je smešno i opasno kada su dva najbolјa mlada oficira pozadinci, a za njima sledi pešadijski oficir. Da su bar informatičari. A sablјa? Ko se sablјe setio u 21. veku? Hoće li u nanotehnološkoj eri, koja je pred svetom, dodelјivati ispred stroja koplјe i luk i strelu? Da nije sablјa srpski izum ili simbol? Kažu, lјube je da je ne vade zadžabe iz korica, ali to su činili i njihovi prethodnici najureni iz vojske.
Drugo, brojno stanje. Smešno iako logično za Srbiju u nestajanju. Retko ko je primetio da se do tog stanja stiglo postepeno odlukama američkog Oebsa. Još u vreme Kebsa potpisani su dokumenti o obavezi da sve zemlјe prijave naoružanje (od pištolјa do rekete), raspored jedinica i imena komandujućih lica. Jedino SAD nemaju iste obaveze. Zatim je Oebs odredio dimenzije svake vojske na Balkanu Dejtonskimg sporazumom, koji je potpisala i Srbija, jer je pristala na ulogu potpisnice „srpske kapitulacije” u ratovima na prostorima prethodne Jugoslavije. Tim sporazumom srpski narod je raspolućen rekom (Drina), kao retko koji narod na svetu. Konačno, prema „Bečkom dokumentu”, uz pomoć bivših oficira JNA, nevladinih organizacija i političara školovanih na Zapadu, Vojska se svela u okvire koji nisu jasni ni civilima ni vojnim licima. Jedno je gde će Vojska da se upotrebi a drugo je njeno brojno stanje. Objavlјeno je da Vojska Srbije raspolaže sa 4.470 oficira, 7.800 podoficira i 11.400 redovnih vojnika i vojnika po ugovoru. Zaboravili su vojni zvaničnici na najcivilizovanije vojnike – na služenju civilnog vojnog roka, ili su i oni tu negde. Dakle, odnos onih koji komanduju prema onima kojima se komanduje je 12.270: 11.400, što znači da skoro svi komandiri, komandanti i načelnici imaju svog vojnika i da je bez sopstvenog vojnika ostalo čak 870 oficira i podoficira. Mada je pukovnik Petar Ćornakov objasnio javnosti kako će obučavati vojnike u nekakvim centrima, najbolјe je da svaki svoga vodi sa sobom i prenese mu svoje znanje. U obuci na računarima i u učenju stranih jezika pokazalo se da je najefikasnija obuka jedan na jedan. Te uslove su za svoju decu imali u srednjem veku feudalci a kasnije samo megakapitalisti. Usput vojnik može biti posilni i lično obezbeđenje. Ali ko će čuvati tu vojsku, kada je očevidno da za stražarsku službu, osim ako se ne smeste u jedan objekat, nema dovolјno vojnika. Novozaposleni civili iz službe sigurnosti? Oni ne bi imali status vojnika, ali bi imali pištolјe, a to i nije neko oružje.
Treće, kadar. Vojska se oslobodila oficira s ratnim iskustvom. Sjednjene Države u svojim redovima imaju oficire koji preko 25 godina prelaze s ratišta na ratište i potom se vraćaju kući u zasluženi kućni mir. Jedini prirodan kriterijum pri izboru kadrova za ostanak u Vojsci trebalo je da bude – da ostanu najbolјi. Za to, ko koliko vredi, postoje podaci (ocene iz škola, jedinica i sa svih funkcija) u personalnim kartonima. Takav izbor nije učinjen. Mogao je računar objektivno da izbaci podatke, po zadatim kriterijumima, ko treba da ostane. Očevidno je da su ostali oni koji su na neki način iskazali svoju privrženost tzv. reformama, ostale niko ništa nije pitao.
Četvrto, znanje. Ovoj vojsci nije potrebno njeno znanje. Dobiće ga na kursevima u procesu tranzicije i ulaska u evroatlantske institucije. Za svima koji misle o srpskoj sudbini ostaje period kada su istraživači, vojni stratezi, strategisti i doktrinolozi mogli da predvide sledeće ratove i da predlože kako se odbraniti od neprijatelјa ma ko on bio. Sada, kada su pred svetom novi hladni rat i nanotehnološka era, i kada će ratovi biti sve suptilniji i nanositi sve veće gubitke napadnutoj strani, u Srbiji ne postoji institucija koja slobodoumno istražuje. Zato u strategiji odbrane nema teza o neoružanim oblicima agresije, meteorološkom, seizmološkom, neokortikalnom, elektromagnetnom, hakerskom, mrežnom i drugim vrstama ratova.
Možda je to što govore na skupštinskim sednicama u Srbiji o Srbiji preoštra ocena, ali Srbija sve manje liči i na „bonsai državu”, nastalu razbijanjem SFRJ, SRJ i SCG, i deluje, zajedno sa rulјom, sve patulјastije. Šta ako je 
istina da patulјci pojma nemaju?
Napomena: Ovaj tekst je objavlјen pod naslovom “Srbija u okovima podobnosti” u listu “Svedok“ broj 617, 20. maja 2008, na str. 11. i na sajtu “Vidovdan” je od 20. avgusta 2008.
Izvor:vaseljenska.com, S. Radišić
Srbija – Zemlјa mentalnih patulјaka
Verovatno nije cela istina da svi patulјci pojma nemaju. Ali u Srbiji, zemlјi u kojoj sve podseća na neželјenu zabavu, srpski narod i svi koji dele njegovu sudbinu (građani) sve više liče na rulјu i deluje sve patulјastije i starije. Budući da mamonisti vladaju svetom nije ni čudno što se Srbija stropoštava i u ratovima i posle njih. Čini se da je sada najvažnija prodaja dedovine, ništa novo se ne stvara, a svi su navikli da političari (vođe) mogu biti baš svi i da ne moraju ništa da znaju. Najzanimlјivije emisije na TV su prenosi iz Skupštine, gde se lepo zabavlјaju i drame narodni predstavnici, koji su se prvi setili kako to da postanu, a potom kako da sebi izglasaju (ne)pristojne plate i uvedu narodu međunarodne propise, koje taj narod nikad neće imati priliku da pročita, jer bi zbog njihovog broja, trebalo da se bavi samo čitanjem novih propisa.
Na osnovu skupštinskih diskusija, Srbija krajem 2007. godine, na početku 21. veka, kao da se udalјava od budućnosti, sadrži zblanutu rulјu, kojoj ništa nije jasno, a koju može da izvede na ulice i posrami samo „veliki brat”. Čini se da nikada u istoriji Srbije nisu vladali lјudi koji toliko malo znaju u odnosu na one kojima vladaju i da je vlast svestrano prevazišla svog uzora Miloša Obrenovića. Miloš je radi opstanka naroda sarađivao s osmanlijama, dok su bili na vrhuncu moći, a savremeni vladari su sarađivali s budućim okupatorima i saučestvovali u pseudoevoluciji u kojoj je srpsku narod nepravedno satanizovan. Nikada se nije događalo da mladi vladaju starijima, iskusnijima i obrazovanijima. Nikada vlast nije otvoreno bila protiv svega što je srpsko. Srbima nije dodelјena nijedna nacionalna frekvencija na televiziji. Srbe koji se bore za opstanak srpstva niko ne poziva u radio i TV emisije na nacionalnim kanalima, koji prekrivaju celu teritoriju Srbije. Narodu su univerzalne petokotobarske neznalice (novinari) uskratili priliku da se uklјučuje u kontakt programe, a kamoli da u njima učestvuje. Srbija nije srpska nego nadnacionalna, globalistička, fizički poluokupirana a mentalno potpuno, iako u njoj najviše živi Srba. Uskoro u njoj, zbog „bele kuge” i tvoraca govora mržnje neće biti Srba i biće logično da prvi put u istoriji taj prostor promeni ime. Takav kraj Srbije očekuje se već sredinom 21, veka.
Odvažniji političari za govornicama i na tribinama naglašavaju da obezboženi srpski vladari kao da su negde (u globalističkim radionicama i na kursevima) saznali da nema Boga – te se ponašaju kao da ih niko moćan ne posmatra. Znaju da im oplјačkani, obespravlјeni, raketirani, ošamućeni narod ništa ne može, jer su iza njih Nato, CIA, Oebs, MMF, EU i fantomska međunarodna zajednica. Zato im ne trebaju bezbednosne i obaveštajne službe, srpska policija i vojska. Pod zaštitom su najjačih sila sveta na čijim su krilima i stigli do svojih pozicija.
Da je predsednik Srbije pročitao knjigu generala Alfreda Krausa Uzroci našeg poraza nikada ne bi izgovorio nijednu pacifičku reč, niti bi za svoje pomoćnike i savetnike birao lјude bez iskustva i sa nedovolјno znanja. Ovako, izgleda da se sa srpskom sudbinom ne igraju samo vekovni neprijatelјi i da su efekti vlasti jednako pogubni. Višenamenski ministri se rotiraju i ceo srpski život liči na pozorišnu predstavu, za koju niko ne može da zaklјuči da li je reč o komediji, tragediji ili tragikomediji. Jedino se zna da je režiser „veliki brat”, a da su Srbi statisti i nemi posmatrači svog života već duže od jednog veka.
Kako izgleda kada deca komunista nisu bila pažlјiva na časovima partizana, pa sada, iako proleterska, levičarska i internacionalna u duši, grade kapitalizam, protiv kojeg su njihovi najrođeniji prolevali krv, najbolјe se vidi u Srbiji. „Veliki brat” se poigrao s decom partizana, upućenom u svet na školovanje. Mogao je to da učini budući da su im se očevi, posle pobede nad fašizmom, rasporedili na ugledna, moćna, odlučujuća radna mesta. Zarađivali su i po 30 puta veće plate od saboraca (drugih proletera) u zemlјi u kojoj je vladala (samoupravlјala) radnička klasa. Otišli su njihovi klinci (deca diplomata, direktora i generala) u „beli svet” na koledže i vratili se u rodnu zemlјu da uz pomoć nevladinih organizacija, koje su dupke popunili, izgrade još jedno igralište „velikog brata”. U isto vreme deca četnika, desničarska, nacionalistička, ojačala su dijasporu, koja se, uglavnom, sastojala od prognanih u prethodnim internacionalističkim hajkama. Još ima naivaca koji se čude kako to da u Srbiji, od Drugog svetskog rata do 2007, srpska dijaspora ne može da se dogovori niočemu s vladajućim garniturama, bez obzira da li je na čelu vlasti Tito, Milošević („i posle Tita Tito”) , Đinđić ili Tadić. Oni ne vide da se ništa nije promenilo i da je „crvena linija” dosledno antisrpska, odnosno antinacionalna i da su mete svih vlasti bile i ostale SPC i snage koje za sebe kažu da su srpske. Za globaliste nacionalisti su automatski fašisti i ksenofobi, iako globalizam u sebi krije proces koji ne može da dobije ime, jer ono što čine vojne i druge globalističke snage širom sveta nadmašuje ideje Hitlera i Mengelea. Uostalom, predsednik SAD, Bil Klinton, izvinjavao se porodicama čijim članovima je u eksperimentima ubrizgavan plutonijum, a javna je tajna da se specijalne jedinice, poput pripadnika „Delte”, mikročipuju pred polazak u najvažnije operacije.
Još malo o Srbiji
U Srbiji rastu deca koja nikad neće zaboraviti zvuk sirena, šištanje raketa „tomahavk”, ubijene nedužne lјude, srušene mostove, razlivene hemikalije, osiromašeni uranijum… Nikad neće zaboraviti tu „dobru uslugu” Zapada. U Srbiji rastu deca kojoj roditelјi govore da su te raketa stigle u Srbiju zato što savremeni Zapad nije više imao strplјenja i načina da urazumi Srbe da ne čine svakojaka zlodela širom Balkana. Ovi drugi uče svoju decu da treba što pre da napuste bednu Srbiju u kojoj nema progresa i perspektive i da odu što dalјe na Zapad. Nikako na Istok. Oni, pri tom čine sve da Srbija ostane u svome jadu, da se proda svaki srpski kamen, travka, vazduh, kap vode. Oni uče svoju decu da su Srbi (narod kojem biološki pripadaju) na genocid u Jasenovcu odgovorili genocidom u Srebrenici i tako poništili sva srpska istorijska stradanja. Nije ih briga što za navedeni zločin postoji samo jedan očevidno montiran dokaz i što o zločinu u Srebrenici neće da dostave dokaze CIA, NASA, NSA (nad Bosnom je stalno bilo pet do 12 obaveštajnih satelita), holandski batalјon, obaveštajci ubačeni u tzv. zaštićenu zonu u operaciji „Padobran”, pripadnici prognane muslimanske vojne jedinice iz mesta stradanja itd.
Srpska deca Zapada, to su ona deca koja su bila na školovanju na koledžima za vreme bombardovanja Aleksinca, Niša, Novog Sada, Beograda… Srpska deca vulgaris bila su u rovovima, podrumima, skloništima, na trgovima i ulicama, čekala grafitne i kasetne bombe, osiromašeni uranijum i zvuk sirena, prisustvovala uvežbavanjima preciznih dejstava, vertikalnim manevrima i promenama klime.
Svako ko tvrdi da „postoje dve Srbije” jednako je u pravu kao onaj koji je tvrdio „Kome je do morala neka ide u crkvu”. Uostalom, istu su školu o istini učili. Tačno je da se o moralu, istini, lјubavi, rodolјublјu, patriotizmu, časti, Bogu…, govori još samo u Crkvi. U školi nema vremena za priče o lјudskim vrlinama, jer da ga ima za to onda ne bi bilo vremena da se govori o vrednostima i prednostima zapadne demokratije, o stvaranju novca, o marketingu, transparentnosti, o haškoj pravdi i tekućem međunarodnom pravu, o humanosti i humanitarcima… Da, metaforično, postoje dve Srbije, ali samo ako se misli da postoje dve vrste lјudi u Srbiji, a možda i dve vrste Srba. Problem je što se ništa u Srbiji ne događa slučajno – sve je to davno napisano u tajnim i zabranjenim rukopisima sličnim onim objavlјenim kao Kurilski rukopisi.
Kada čovek gleda TV u Srbiji uvek mu se čini da se život događa negde drugde. U Srbiji poneki mafijaš podbaci bombu pod automobil ili napravi „sačekušu”, ima dosta gangsterskih organizacija, a vlast se u nedostatku dokaza obračunala samo s jednom od njih, sve ostalo je vezano za suđenja prethodnicima i onima na koje je prst uperio „veliki brat”. U vestima su još prodaje, stranački sukobi i poneki sporstki događaj. Sve televizije bave se zabavlјanjem naroda (rulјe). Više nije potrebno ni obučavati nove režisere, sve emisije su uniformne – iste su u Grčkoj, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Nemačkoj, Mađarskoj, SAD i Australiji.
„Veliki brat” (Big brother) zna šta radi. Najzanimlјivija emisija je „Veliki brat”, pa „Sve za lјubav”, „Piramida”, „Menjam ženu”, „Plešimo”, „Gledaj majku, biraj ćerku”, „Uzmi ili ostavi”, „Moja majka“… Kvizovi: „Milioner”, „Najslabija karika”, „Pitanja za šampiona”… Kako se samo besramno biznismeni igraju zakulisnim političkim igrama onesvešćenom rulјom, preko SMS poruka? Koliko dragocenog vremena uzimaju narodu koji grca u svakolikom siromaštvu pred neizvesnom buduđnošću. Možda to nije zavera u kojoj se narodu s „belom kugom” uskraćuje razmišlјanje o opstanku, ali na zaveru veoma liči, te o tome treba da razmisle srpske vođe. Uostalom, u Skupštini globalisti otvoreno govore da je narod glup (osim pred izbore) i da mu treba menjati svest. Najveći rezultati u opismenjavanju i osvešćavanju srpskih neznalica očekuju se od primene Bolonjske deklaracije i kurseva i radionica koje organizuje Evropska unija. Do uspostavlјanja novog školskog sistema nove istorije će napisati Hrvati, Crnogorci, Muslimani, Albanci, a i srpski globalisti, kojima smeta da se govori optužujuće i ružno o Natou i nedozvolјavaju da se agresija naziva tako teškim i nepriličnim rečima. Kako nema proizvodnje, a strane firme kupuju Srbiju i prodaju svoju robu, u Srbiji još jednino imaju uspeha u radu oni koji prebiraju po strunama violina, igraju se loptama, plešu i pevaju. Oni su srpski brendovi, jer više nema ni svinja ni šlјiva, ni kajmaka, ni bakra, a kamoli poluproizvoda i proizvoda. Svi su u Srbiji, najednom, postali svesni svoje zaostalosti, a o uništenoj infrastrukturi u Srba ne sme se ni razmišlјati. Srbi su izazvali svet protiv sebe, dobili batine i sada treba da ćute – to je balkanska filozofija 21. veka.
Vojska posebna priča
Srpska pravoslavna crkva još deluje stameno, pored svih očevidnih globalističkih podrivanja, preko pokreta „Novo doba” i vatikanskih smicalica, u kojima „veliki brat” ima značajnu ulogu. Ali Vojska u Srbiji ništa nije izbegla. Ta vojska nije bila srpska od kraja Prvog svetskog rata a nije ni sada, iako se nalazi u Srbiji, a ne više u Jugoslaviji. Nije ni srbijanska. Zanimlјivo je da je svima prirodno što Srbijanci (Srbi, Mađari, Rusini, Rumuni, Romi, Slovaci… rođeni u Srbiji) nikad nisu bili u vlasti u drugim republikama (sadašnjim „banana republikama”), na primer u Crnoj Gori, a u Srbiji se retko događalo da prvi čovek bude poreklom iz Srbije. (Bilo bi zanimlјivo napraviti analizu ne samo za Srbiju koji je procenat tzv. domorodaca u vlasti i zašto je tako uređen „balkanski svet”).
No, tema je Vojska. Događalo se i do sada da načelnik generalštaba ne bude baš najbolјi među najbolјima, ali prvi put u istoriji manje zna od ogromne većine generala koje je srpska vlast veoma mlade udalјila sa dužnosti, zbog iskustva u ratovima. Uostalom, poslednji put su se činovi dobijali striktno po propisima u JNA, ispunjavanjem brojnih uslova, ali uz čuveni „klјuč”, koji je privilegovao sve osim Srba. Nikada Srbija nije imala toliko uzastopnih ministara odbrane (nekada su se zvali ministri vojni), koji su bez vrhunskog odbrambenog obrazovanja. Spisak onih koji formalno i suštinski znaju više o odbrani, strategijama i vojnim doktrinama od ministara odbrane posle 5. oktobra 2000. je ogroman. Kao da se vlast poigrala s organizacijama koje čine državu i kao da joj nije stalo da država ima sve neophodne institucije sa najbolјe raspoređenim najkvalitetnijim kadrovima.
Posmatrano iz aspekta teorije organizacije postoji sasvim izvesna opasnost da nedovolјno sposobni kadrovi predlažu suboptimalne odluke i da se Srbija ponovo izloži nepotrebnim izazovima i opasnostima, kao što je to učinila više puta u istoriji. Opredelјenje za SAD, Ohajo i Nato znači deobu njihove sudbine, a sasvim je sigurno da je njihova budućnost sve neizvesnija. Treba li ponavlјati šta i ko sve preti Sjedinjenim Državama, koliko je neumesno Srbima samo pomenuti Ohajo i čiji je Nato (da je reč o privatnoj vojsci „velikog brata”, a da je „veliki brat” pri kraju svoje planetarne misije). Srbi će, prema odlukama globalista, po svemu sudeći, uskoro, još jednom biti tamo gde se najviše gine, ako do tada vođe ne progledaju.
Uz sve reformske besmislice zasnovane na idejama dojučerašnjih neprijatelјa i snishodlјivosti službenika i slugu „velikog brata” iz srpskih redova, čija je najveća vrednost poznavanje engleskog jezika, najčudnije su četiri očigledne nepromišlјenosti, slabosti i greške.
Prvo, ponovlјena parada pred Skupštinom. Kako samo podseća na vreme Tita. Ali tada je JNA bila Titova vojska, snažna i omilјena u narodu. Glamur bez smisla i razloga. Ko ga je platio? Da li je to put za vraćanje ugleda, ili samo mesto za slanje poruka svetu da je srpska vojska odlučna da ne brani svoju teritoriju, kad već ima dovolјno snažnu diplomatiju? Ko je to dobio sablјe pred skupštinom? Pozadinci. U kojoj su vojsci na planeti pozadinci (službe) važniji od rodovaca? Gde su još na kugli zemalјskoj vojni kuvari ispred pilota, raketaša i artilјeraca? Zar nije lakše dobiti ocenu deset kod intendanata nego kod protivavionaca? Svi znaju da jeste i da su se pred Skupštinom poredile vrednosti koje se ne porede. Nikada u Vojsci, bar ne u poslednjih 50 godina, nije obavlјeno ponderisanje kojim bi se odredio rang škola. Ceo 20. vek pešadinci su vodili jedinice i kada su u njima bili mnogo školovanija i stručnija lica, kao da se ništa nije događalo u oblasti tehnike i tehnologije. Jedino je rat dovodio do privremenih otrežnjenja, pa su pojedine i pešadijske jedinice vodili abehajci i protivavionci. Otuda je smešno i opasno kada su dva najbolјa mlada oficira pozadinci, a za njima sledi pešadijski oficir. Da su bar informatičari. A sablјa? Ko se sablјe setio u 21. veku? Hoće li u nanotehnološkoj eri, koja je pred svetom, dodelјivati ispred stroja koplјe i luk i strelu? Da nije sablјa srpski izum ili simbol? Kažu, lјube je da je ne vade zadžabe iz korica, ali to su činili i njihovi prethodnici najureni iz vojske.
Drugo, brojno stanje. Smešno iako logično za Srbiju u nestajanju. Retko ko je primetio da se do tog stanja stiglo postepeno odlukama američkog Oebsa. Još u vreme Kebsa potpisani su dokumenti o obavezi da sve zemlјe prijave naoružanje (od pištolјa do rekete), raspored jedinica i imena komandujućih lica. Jedino SAD nemaju iste obaveze. Zatim je Oebs odredio dimenzije svake vojske na Balkanu Dejtonskimg sporazumom, koji je potpisala i Srbija, jer je pristala na ulogu potpisnice „srpske kapitulacije” u ratovima na prostorima prethodne Jugoslavije. Tim sporazumom srpski narod je raspolućen rekom (Drina), kao retko koji narod na svetu. Konačno, prema „Bečkom dokumentu”, uz pomoć bivših oficira JNA, nevladinih organizacija i političara školovanih na Zapadu, Vojska se svela u okvire koji nisu jasni ni civilima ni vojnim licima. Jedno je gde će Vojska da se upotrebi a drugo je njeno brojno stanje. Objavlјeno je da Vojska Srbije raspolaže sa 4.470 oficira, 7.800 podoficira i 11.400 redovnih vojnika i vojnika po ugovoru. Zaboravili su vojni zvaničnici na najcivilizovanije vojnike – na služenju civilnog vojnog roka, ili su i oni tu negde. Dakle, odnos onih koji komanduju prema onima kojima se komanduje je 12.270: 11.400, što znači da skoro svi komandiri, komandanti i načelnici imaju svog vojnika i da je bez sopstvenog vojnika ostalo čak 870 oficira i podoficira. Mada je pukovnik Petar Ćornakov objasnio javnosti kako će obučavati vojnike u nekakvim centrima, najbolјe je da svaki svoga vodi sa sobom i prenese mu svoje znanje. U obuci na računarima i u učenju stranih jezika pokazalo se da je najefikasnija obuka jedan na jedan. Te uslove su za svoju decu imali u srednjem veku feudalci a kasnije samo megakapitalisti. Usput vojnik može biti posilni i lično obezbeđenje. Ali ko će čuvati tu vojsku, kada je očevidno da za stražarsku službu, osim ako se ne smeste u jedan objekat, nema dovolјno vojnika. Novozaposleni civili iz službe sigurnosti? Oni ne bi imali status vojnika, ali bi imali pištolјe, a to i nije neko oružje.
Treće, kadar. Vojska se oslobodila oficira s ratnim iskustvom. Sjednjene Države u svojim redovima imaju oficire koji preko 25 godina prelaze s ratišta na ratište i potom se vraćaju kući u zasluženi kućni mir. Jedini prirodan kriterijum pri izboru kadrova za ostanak u Vojsci trebalo je da bude – da ostanu najbolјi. Za to, ko koliko vredi, postoje podaci (ocene iz škola, jedinica i sa svih funkcija) u personalnim kartonima. Takav izbor nije učinjen. Mogao je računar objektivno da izbaci podatke, po zadatim kriterijumima, ko treba da ostane. Očevidno je da su ostali oni koji su na neki način iskazali svoju privrženost tzv. reformama, ostale niko ništa nije pitao.
Četvrto, znanje. Ovoj vojsci nije potrebno njeno znanje. Dobiće ga na kursevima u procesu tranzicije i ulaska u evroatlantske institucije. Za svima koji misle o srpskoj sudbini ostaje period kada su istraživači, vojni stratezi, strategisti i doktrinolozi mogli da predvide sledeće ratove i da predlože kako se odbraniti od neprijatelјa ma ko on bio. Sada, kada su pred svetom novi hladni rat i nanotehnološka era, i kada će ratovi biti sve suptilniji i nanositi sve veće gubitke napadnutoj strani, u Srbiji ne postoji institucija koja slobodoumno istražuje. Zato u strategiji odbrane nema teza o neoružanim oblicima agresije, meteorološkom, seizmološkom, neokortikalnom, elektromagnetnom, hakerskom, mrežnom i drugim vrstama ratova.
Možda je to što govore na skupštinskim sednicama u Srbiji o Srbiji preoštra ocena, ali Srbija sve manje liči i na „bonsai državu”, nastalu razbijanjem SFRJ, SRJ i SCG, i deluje, zajedno sa rulјom, sve patulјastije. Šta ako je istina da patulјci pojma nemaju?
Napomena: Ovaj tekst je objavlјen pod naslovom “Srbija u okovima podobnosti” u listu “Svedok“ broj 617, 20. maja 2008, na str. 11. i na sajtu “Vidovdan” je od 20. avgusta 2008.
Izvor:vaseljenska.com, S. Radišić
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
