Ostale vesti

Kako žive deca u našoj Srbiji? Da li znate...?

Ocena korisnika:   / 1

Detalji

Objavljeno ponedeljak, 18 mart 2013 23:03

Da li znate da u Srbiji više od 200.000 dece, starosti do 13 godina, živi u apsolutnom siromaštvu; bez hrane, odeće, obuće, doma, igračaka, knjiga, sredstava za higijenu…

Prenosimo samo neke od naslova i delove teksta...

...to je Srbija...  Strašno!

Sipaju vodu u mleko da svi dobiju po čašu

Šestoro dece Jankovića mašta o hrani i toplom domu

- Često sanjam kako se budim u toploj sobi u kojoj su poređani kreveti na sprat. U njima spavamo moje sestre Nataša, Anđela i ja, kao i brat Nebojša, a iz mamine i tatine sobe čuje se razdragan smeh sestrica Dijane i Lidije. Usnim ponekad i kuću, sa puno cveća u dvorištu. Kuče trčkara okolo, a i ono je naše. Baš kao i kuća - iznosi deo svoje mašte Valentina Janković (8) iz Banje Koviljače.

Tri devojčice odrastaju daleko od civilizacije

- Sa mamom svako jutro idem u školu u pola šest ujutru. Pešačimo kroz šumu više od 12 kilometara. Kad se vratim kući, mokre su mi noge. Volela bih da imam lepe i nove čizme, i debele pantalone da mi više ne bude hladno - priča Tamara Novaković (7) koja u neviđenoj bedi, zajedno sa dve mlađe sestre, roditeljima i prababom, živi na brdu iznad sela Vlaole kod Majdanpeka, gde civilizacija još nije doprla.

- Volela bih da imam jednu lutku sa kojom ću moći da se igram dok je seka u školi. A najviše bih volela da imam da pijem svaki dan malo mleka. Imamo dve koze, ali one bi uskoro trebalo da se ojare i ne muzemo ih, a nemamo para da kupimo mleko - sa suzama u očima kaže petogodišnja Tijana.

Kod nas u podrum neće niko da svrati

Do dve podstanarske podrumske memljive sobe u centru Leskovca, u kojima žive Tereza (10), Đorđe (11) i Olivera (13) Ivičić sa svojom majkom Milom Popov, stiže se kroz ledene, mračne oronule katakombe. Zadah vlage prvo je što zagolica nozdrve u prostoriji sa rupama nalik na prozore i jednim povećim krevetom na kome se poređalo troje školaraca.

- Ovde na ovom krevetu učimo i pišemo, spavamo i jedemo. Igramo se i vežbamo džudo, polomili smo ga, pa je majka stavila odozdo cigle, poduprla ga - objašnjava troje džudista sa ukupno stotinak osvojenih medalja.

 Željni sitnica koje detinjstvo znače

- Čeznemo da imamo novi, bar malo veći dom. Bilo bi dobro da svako ima svoju sobu. Uvek smo živeli skromno i navikli da ovo malo prostora delimo. Ali kako smo stariji, sve je teže. Svako bi nekad da da ima svoj, bar mali kutak, za sebe i svoju privatnost - priča Marija Stanković (14), nestrpljiva da završi osnovnu školu i preseli se kod rodbine u Valjevo jer će tako, kaže, “olakšati majci, braći i sebi”.

- Najteže nam je bilo dok nismo imali kupatilo. Svi odrastamo, više nismo toliko mali da smo mogli da se kupamo u ovoj sobi koja nam je zimi i kuhinja i trpzarija. Zimi nam je najteže, jer ne možemo da koristimo novu sobu, pa moramo da učimo držeći knjige i sveske na kolenima - priča Marija.

 Sanjamo da seka ozdravi i da imamo kuću bez vlage

Da mi je samo da ozdravim da mogu po ceo dan da se igram sa drugom decom - jedina je želja sedmogodišnje Jovane Nikolić, koja sa majkom Radenkom (40) i sestrama Marijom (13) i Snežanom (12) živi u trošnoj, memljivoj kući u selu Uzovnica, kod Ljubovije.

Zar zbog mene moja braća da žive na ulici

- Teško mi je mnogo, neopisivo. Zbog mene će moja mala braća i moja majka uskoro živeti na ulici. A sve zato što sam u kolicima, što je zbog mene iznajmljivanje stana za nas nemoguće. I sve zato što mi ništa nemamo - govori, odmeravajući svaku reč, nepokretni Aleksandar (18) koji je zbog progresivne mišićne distrofije vezan za invalidska kolica.

Imam baku, deku i... jednu staru lutku

Već sam se navikla na ovu sobicu. Važno mi je da su pored mene baka i deka... Nekad mi je mnogo hladno dok me baka poliva kada se kupam u koritu. Samo jednom u životu sam se kupala u kadi i bilo mi je mnogo lepo, ali mi nemamo kupatilo - sramežljivo kaže sedmogodišnja Nađa Planinčić, koja sa bakom i dekom u Mršincima kod Čačka živi u memljivom sobičku od 10 kvadrata, bez vode.

Voleli bismo da imamo bicikl i kadu

Najveća radost petoro dece porodice Petrovski iz sela Svilojeva kod Apatina, Angele (10), Anite (11), Kristine (12), Roberta (15) i Violete (18), bila je kada su pre osam meseci zahvaljući dobrim ljudima i lokalnom svešteniku, dobili struju i vodu. Kažu da bi bili presrećni kada bi imali kupatilo i bicikl.

Živimo samo na suvom hlebu i vodi

Na tanjiru nam se često nađe samo hleb, koji nam svakog dana ostavljaju u obližnjoj pekari. Da bismo kupili hranu, moramo da „pozajmimo“ od novca za kiriju, a posle to jedva nadoknadimo - kaže Sretko (16), koji sa braćom Stefanom (18), Dušanom (13), Aleksandrom (8) i majkom Radom Drajić živi kao podstanar u Zemunu.

Siromašni smo, pa nas ne zovu ni na rođendane

Da bar imam malo više pantalona, poneki duks i patike... Jer sva moja garderoba je iz humanitarne pomoći. Poželim da budem kao drugovi u školi dok ih gledam kako koriste moderne mobilne telefone, menjaju odeću i obuću, idu u bioskop. A onda se vratim u moju realnost i shvatim kako je najbitnije da moja porodica danas ima nešto da pojede - kaže Slavomir Dinić (16), učenik kraljevačke Saobraćajne škole, koji deli jedan krevet sa braćom Stefanom, Filipom i sestrom Anđelom.

 U školi nižu petice, a uveče ležu gladni

Ponekad se desi da mama i tata legnu gladni da bismo mi imali da jedemo. A nekad svi odemo na spavanje gladni. Ja najviše volim da jedem meso, ali ga retko kada ima u tanjiru. Nekad se stidim što smo siromašni jer mi se neki drugovi u školi zbog toga smeju - kaže Miloš Urošević (9) iz Moravca.

"Strahujemo od gladi, zime i pacova"

Sad mi je 13 godina, a nadničim od svoje osme, kad nas je otac napustio. Sve što želim je da u školi imam užinu, kao sva druga deca... i bar jedne patike, a da nisu pocepane. To je, ukratko, spisak želja Slavoljuba, najstarijeg od četvoro dece samohrane majke Olivere Grujin koji žive u desetak kvadrata oronule, stare i polusrušene kuće u Zagajici, nadomak Vršca.

 Šestoro dece odrasta u staji

Sa komadom hleba kao jedinim sigurnim obrokom u toku dana, bez odeće i ogreva, u potpunoj nemaštini, svoja četiri sina i dve kćeri, uzrasta od sedam meseci do šest godina, podiže Cvetka Pavlović (36), uz povremenu pomoć nevenčanog supruga Dejana Markovića. Žive u nekadašnjoj staji, prinudnom domu u koji su se uselili kad im je izgorela stara kuća.

 Petoro dece u memljivom sobičku

Petoro braće i sestara porodice Zlatić, jedno drugom do ušiju, odrastaju u podstanarskoj, memljivoj, hladnoj i vlažnoj sobi u pirotskom naselju Provalija. Imaju dva kauča. Na jednom spavaju roditelji sa jednoipomesečnom Lanom, a na drugom Staša (6), Dina (4), Strahinja (3) i jednoipogodišnji Dimitrije. Zbog loših uslova života, deca su im češće bolesna nego zdrava.

 Zadirkuju nas jer smo siromašni

Leti se kupam u dvorištu, ispod jabuke, a zimi majka ugreje vodu na šporetu, u loncu, pa nas posipa. Najviše bih voleo da imamo kupatilo da se više ne kupam u koritu - priča Nenad Đusić (14), koji sa roditeljima i dve mlađe sestre živi u selu Kukljin kod Kruševca, u dve male prostorije između kojih nema vrata.

Volela bih da imam patike, ali da su ženske

Neke drugarice i dečaci u školi mi se smeju zbog muških teget čizama koje mi je poklonio rođak, zato bih volela da imam svoje patike, ali da budu ženske - stidljivo šapuće sedmogodišnja Marija Ignjatović iz Ratkova kod Odžaka, koja sa sedmoro braće i sestara odrasta u totalnoj nemaštini.

 Bude se smrznutih trepavica

Volela bih da sestra i ja imamo svoju sobu... i krevete. I zavese na prozorima: A da u ormarima bude lepo složena odeća. I da moja braća imaju toplu sobu gde mogu da uče i igraju se. I kupatilo, da mogu češće da se okupam - kaže Milica Dramićanin, koja sa petoro braće i sestara živi u uslovima nepojmljivim njihovim vršnjacima u gradu.

 Sanjaju kadu s toplom vodom

Volela bih da nam radi kupatilo, da se kupamo u kadi sa toplom vodom i da ne moramo posle toga da vodu ručno izbacujemo napolje. Najteže je noću, zimi, kad moramo da idemo u poljski čučavac udaljen 30 metara od kuće - kaže Tamara Đokić (11), koja sa roditeljima, tri mlađe sestre i četiri brata odrasta u selu Pružatovac, kod Mladenovca.

Gladni idemo na spavanje

Volela bih da imamo više hrane. Nekada jedemo samo jednom dnevno. Često idemo gladni da spavamo. Kao i svako dete, mali Miljan traži čokoladu i mleko, ali uglavnom nemamo para da mu kupimo. On onda plače, ljuti se... Ne razume dete naše siromaštvo - priča Milica Milošević (17), koja u neviđenoj bedi, sa još tri brata odrasta u selu Krušce kod Niša.

Promenimo njihove sudbine.
Uključite se i vi u humanitarnu akciju “Srce za decu”.

Za više informacija o humanitarnoj akciji kliknite ovde