Ostale vesti

Manipulacija Đinđićevim senima

Ocena korisnika:

/ 0

Detalji: Objavljeno nedelja, 17 mart 2013 12:51

Zoran Đinđić nekoliko dana pred smrt (i to je dokumentovano) tvrdio je da je podigao prašinu u međunarodnoj zajednici, izazvavši krizu u vezi Kosova i Metohije, bez koje, kako je sam rekao, ništa ne može da se postigne. Odbio je „molbe i upozorenja međunarodnih centara moći da ne pokreće kosovsku temu pre vremena“

Deset godina posle atentata na premijera, dr Zorana Đinđića, u javnom mnenju evropske Srbije znaju se tri stvari: da je Đinđić hteo u EU, da je imao veliku energiju i da su Kizu ukokali Cema i Zmija. U plićaku ta dva, tri, uglavnom medijski nametnuta opšta mesta, spin-doktori i dan-danas podižu mulј, srpski političari vežbaju evropski kraul, dok Ivica Dačić lagano prelazi i na leptir-stil.

Da nije tako, ne bi bilo Dačićevog teksta u NIN-u, kojim je pokušao da opere dežmekastu kosmetsku politiku svog kabineta. Čak i nakon dogovora od ponedelјka sa baronesom Ketrin Ešton, koji je u stvari popuštanje Beograda, a ne Prištine, zvanični Beograd poziva se na Zorana Đinđića i njegovu navodnu kosmetsku politiku. Pokojni Đinđić, eto, ne bi imao ništa protiv onoga što Dačić, njegov politički protivnik, danas radi na evropsku polzu Srbije. Nije nego!

Moram da priznam da ne znam šta bi Zoran Đinđić danas tačno mislio, ali pouzdano znam šta je neposredno pred smrt, a i znatno ranije, izjavlјivao. Govorio je, i to je lako proveriti, da ne pristaje na postepeno, funkcionalno, ustanovlјenje albanske države na Kosovu i Metohiji, sa kojom bi, kasnije, zvanični Beograd trebalo da harmonizuje odnose van evropskih integracija.

Nјegova kosmetska agenda imala je jun i jul 2003. godine za iznošenje teme i pripremu svetske javnosti na to da Srbija što pre želi da razgovara o statusu svoje južne pokrajine. Korak drugi: leto, jesen iste godine, kada treba razmeniti ideje i koncepcije. Korak treći, 2004. godina – hitno započeti rešavanje pitanja statusa, dok albanska država na teritoriji Srbije ne bude institucionalno zaokružena.

Đinđić je 2002. i 2003. godine više puta izjavlјivao, a to se danas od briselske buke dežurnih đinđologa ne čuje, da „međunarodna zajednica“ ili prevedeno na realan srpski jezik – zapadne sile, uveliko prenose atrubute državnosti na lokalne institucije u Prištini. Tražio je federalizaciju Kosova i Metohije, status konstitutivnog naroda za Srbe, jačanje uticaja Srbije u pokrajini, a ne povlačenje njenih institucija.

Goovrio je doslovno i da će doći trenutak kada će ista ta „međunarodna zajednica“ Beogradu i Prištini da kaže: sada lepo harmonizujte svoja dva politički, ekonomski i pravno potpuno odvojena sistema. „E, to ne može“, rekao je samo koji dan pred 12. mart 2003. godine Zoran Đinđić.

Tvrdio je i da je podigao prašinu u međunarodnoj zajednici, izazvavši krizu u vezi Kosova i Metohije, bez koje, kako je sam rekao, ništa ne može da se postigne. Odbio je „molbe i upozorenja međunarodnih centara moći da ne pokreće kosovsku temu pre vremena“.

Srpske vlasti danas rade suprotno, pozivajući se na Đinđića i njegovu tragičnu sudbinu, računajući na kratko pamćenje i plićak predočen na početku ovog teksta. Voleo bih da vidim Nikolićevu, Vučićevu ili Dačićevu kosmetsku agendu. Bojim se da je to knjiga sa jednim nepostojećim datumom i jednom banalnom imenicom. Iza nje, devedesete i ko zna šta još, ispred briselsko ništavilo.

Zoran Đinđić, sa svim greškama koje je činio, nikada ne bi objavio tekst u NIN-u u kojem bi pisalo da Kosovo i Metohija nije srpska pokrajina, da se lagalo da ona to jeste i da srpski Ustav ne sledi realnost. Pogotovo ne bi izjavio da ne isklјučuje stolicu u UN za Kosovo, niti bi prao ruke od vlasti koju je podržavao, kao što čini Ivica Dačić za period od 2004. do 2008. godine.

Đinđić verovatno nikada ne bi preuzeo radnu verziju „sporazuma“ Srbije i „Kosova“, u režiji Fondacije „Konrad Adenauer“. Kako piše Danas, taj sporazum predviđa da „obe strane, Srbija i Kosovo, razvijaju odnose na nemešanju u unutrašnja pitanja i poštovanju teritorijalnog integriteta“. Piše i da treba da se „saglase da njihovo članstvo u UN i drugim međunarodnim organizacijama neće implicirati potvrdu na osnovu međunarodnog prava“.

Greške Zorana Đinđića treba pamtiti, kao i značajne stvari koje je činio. Nјegova kosmetska politika bila je patriotska, u poređenju s današnjom. Procena mu je bila katastrofalna. Promena režima Slobodana Miloševića nije značila ni opstanak zajedničke države sa Crnom Gorom, ni viši standard građana, ni poštovanje teritorijalnog integriteta Srbije.

Finale tog proevropskog procesa je seoba novinskih karkatura na vlast, do sada nezabeležena negacija vlastitog Ustava, sve glasnije priznavanje Kosova i Metohije za albansku državu, na kraju i drskost da se vodi dnevna politika senima ubijenih.