/ 0
Život je poput putovanja vozom. Ljudi ulaze i silaze. Prilikom zaustavlјanja voza dešavaju se prijatna iznenađenja. Čovek proživlјava srećne trenutke ali ima i nezgoda, nesreća i žalosti. Kada se rodimo zakoračimo u voz.
Susrećemo se s lјudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja. Na primer naši roditelјi. Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kad-tad, oni će sići sa voza i ostaviti nas bez svoje lјubavi, naklonosti, nežnosti, prijatelјstva i društva. Međutim, u voz će ući druge osobe koje će nab biti jako važne. To su naša braća i sestre, naši prijatelјi i lјudi koje ćemo sresti i zavoleti u svom životu. Mnoge soobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju. Drugi pak u svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu. Ali u vozu ima i onih koji su uvek pri ruci i spremni su da pomognu onim lјudima kojima je potrebno pomoći.
Mnogi nakon silaska s voza ostavlјaju iza sebe trajnu čežnju. Mnogi nas bacaju u duboku nevolјu. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdržai negde u nekom drugom vagonu. Ostavlјaju nas same u tom delu našeg putovanja. Naravno, to nas ne sprečava da na sebe preuzmemo teškoće putovanja i samoće i da ih potražimo i da pokušamo da se smestimo u njihov vagon. Dešava se i to da ne možemo da se smetimo blizu njih jer mesto već neko drugi zauzeo.
I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, sastanaka, rastanaka, bez ponovnih sastanaka i nikada se ti trenuci neće vratiti. Pokušajmo od ovog putovanja kroz život da učinimo najbolјe što možemo. Pokušajmo da sa svima u vozu budemo u miru. Pokušajmo u svakom od njih da vidimo najbolјe što je u njima. Setimo se toga da na svakom delu životnog koloseka, neko od saputnika može skliznuti i da su mu potrebne naše simpatije i razumevanje. I nama se može desiti da skliznemo s koloseka. I nadamo se da će se naći neko ko će da nas razume.
Najveća misterija putovanja je ta što ne znamo kad ćemo tačno izaći iz voza isto kao što ne znamo ni kada će da siđu naši saputnici, čak ni oni koji sede pored nas.
Biću veoma tužan kada budem mroao da izađem iz voza. Verujem da će veoma bolesti rastanak s nekim prijatelјima koje sam sretao za vreme putovanja i koji su mi postali dragi. Međutim gajim nadu da će doći glavni kolosek. Tada ću videti kako svi oni pristižu sa svojim prtlјagom koji na ulasku u voz nisu imali. To će me silno obradovati. Biću srećan i zbog činjenice da sam iz voza pobegao da povećaju svoj putni prtlјag položivši u njemu prave sadržaje.
Pokušajmo da pri silasku iz voza ostavimo prazno sedište koje će u ostalim putnicima, koji nastavlјaju putovanje, buditi čežnju na lepe i prijatne uspomene.
Svima želim srećno i prijatno putovanje.
sindikalac.com
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
