/ 0
Armija siromašnih u Srbiji ćuti i čeka – da padne plafon. Šta bi još trebalo da se desi u ovoj maloj zemlјi pa da se okonča takmičenje za najstrplјiviji narod? Da li su Srbi toliko ubijeni u pojam, pa im nije ni do čega, ili je reč o onoj kneževskoj dijagnozi iz prošlosti kada se ućute i spremaju nešto, jer im je svega preko glave?
Zabavlјena dnevnim mukama i nametnutim političkim rebusima, Srbija ne pravi domaćinski pregled kuda ide, gde je stigla i u kakvom je stanju, što vladajućoj garnituri izuzetno odgovara. Jer, kad se čovek suoči sa životnim ciframa Srbije u poslednjih desetak godina, onda je jasno da nije preterivanje ako konstatujete: Srbija je bankrotirala, nalazi se u dužničkom ropstvu i neokolonijalnoj zavisnosti, bez mogućnosti da se u takvim uslovima izbori sa posledicama neoliberalnog koncepta društva, koji nas sve više gura u sveopšte siromaštvo u Srbiji.
Jadno je društvo u kome retko ko radi, a i kad radi retko prima platu. To je upravo slučaj sa srpskom privredom i srpskim trudbenicima. Prvo im je plјačkaškom privatizacijom oteto i ono malo što su imali, a potom su nove domaće i strane gazde počele da im gule i kožu sa leđa. Tokom privatizacije od 2001. do 2011. prodato je 2.420 preduzeća i naplaćeno 2,7 milijardi evra koje su, ma koliko bile skromne u odnosu na ono čega smo se lišili, nestale u tekućoj potrošnji. Industrijska proizvodnja tako je uništena pa danas konstatujemo da je oko 40 odsto niža nego one godine kada su nas milosrdno bombardovali.
Ovaj divan gest našeg ulaska u svetsku zajednicu na velika vrata pratilo je i svesno upropašćivanje srpskih banaka, tako da danas 81,4 odsto kapitala banaka u Srbiji je u rukama stranih vlasnika. Taj odnos u zemlјama EU je obrnut u korist domaćih banaka. Profit iz banaka u Srbiji, tom logikom, izvlači se napolјe. Ćutke.
S obzirom na prethodne poteze najveći srpski problem danas je nezaposlenost i ona iznosi oko 30, umesto zvaničnih 19 odsto, kako se lažno predstavlјa. U poslednjih desetak godina bez posla je ostalo blizu 600.000 lјudi, a stopa nezaposlenosti visokoobrazovanih ide i do 70 odsto. Ako se nastavi sa dosadašnjim uništavanjem svega što je u privedi srpsko, a nije ostalo toga puno, svake godine će bez posla od ukupno 1,8 miliona zaposlenih ostajati i do sto hilјada lјudi. Ćuteći, i u tišini.
Na drugoj strani, oni koji rade nalaze se u totalnom najamnom odnosu, pa nije čudo da samo 18 odsto preduzeća redovno isplaćuje plate zaposlenima. Za 300.000 zaposlenih poslodavci ne uplaćuju doprinose, a za 600.000 to čine neredovno ili na minimalcu. Niko nikome ništa ne plaća, prosečan period naplate za isporučenu robu je između 120 i 340 dana. Efikasnost naplate poreza pala je sa nekadašnjih 94 na svega 35 odsto. Pad standarda iznosi između 28 i 30 odsto, što ne čudi kada u mnogim firmama plate kasne od šest do devet meseci, pa više od 105.000 radnika gleda u pasulј kad će da primi koju crkavicu i – ćuti.
Radnici u Srbiji ne mogu da zarade ni za sebe, a kamoli za državu koja se baš nedomaćinski zadužila: spolјni dug Srbije je porastao sa 10,8 milijardi dolara iz 2001. na 34 milijarde dolara za desetak godina, pa svaki građanin Srbije duguje 4.500 dolara samo za spolјni dug. Kad se zna da u poslednjih godina sve što se stvori u Srbiji raste po stopi od 1,5 odsto, a obaveze prema dužnicima 10-12 odsto, jasno je da smo nadomak bankrota i potpuno pod kontrolom svetskih vlasnika kapitala.
Teško je reći da li svaki od ovih podataka zna većina lјudi u Srbiji. Ali osećaju na svojoj koži gorčinu njihovih poruka, pa koliko izdrže. Što su one zaoštrenije i ćutanje će biti sve kraće, budući da i Srbi postaju svesni kako „tuđa ruka svrab ne češe“, a Evropa je samo „šarena laža“ i pokriće za nesposobne domaće političare.
Izvor:vaseljenska.com, autor:R.Petrović
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
