/ 0
Prvi srpski ustanak nije izbio ni spontano ni nepripremljeno. Za njegovo podizanje su u tajnosti činjene potrebne pripreme. O tome svedoči događaj u manastiru Voljavča u leto 1803. na dan manastirske slave, kada na manastirskom tavanu, topolski knez Matija Jovičića utiče na Karađorđa i Gaju Pantelića da u tom trenutku ne započnu ustanak.
Karađorđe dogovara sa Dragutinom Milutinovićem da sa Milošem Kabadrcem dobavlja oružje iz Nemačke. Posle događaja u Voljavči Karađorđe šalje Gaju Pantelića viđenim narodnim prvacima da počnu spremati ljude i šire mrežu.
Nepunih pet meseci posle sastanka u Voljavči, pripreme za ustanak već su bile okončane pa je valjalo postići dogovor pre zime. Za mesto je određen Orašac, a zborno mesto je kuća Stevana Tomića na dan Svetog arhanđela Mihaila. Domaćin Stevan je ženio sina Maksima, pa je bilo prirodno da se zbog dvostrukog povoda okupi veliki broj ljudi. Kad je veselje poodmaklo, tiho i neupadljivo, prota Atanasije i svi drugi se uputiše ka obližnjoj jaružici. Razboriti prota Atanasije održa poduže slovo, jasno uviđajući da je sloga najbitniji preduslov za ovakav poduhva, a da je najveća opasnost izdaja. Skup je završen zakletvom a učesnici su se razišli u uverenju da je poduhvat doveden do kraja. Na osnovu ovog dogovora zaverenici su se okupili na drugom zboru u Orašcu 1804. Ovog puta je knez Marko Savić ženio sina Luku. Kako je o dizanju ustanka odlučeno 1803. godine, trebalo je izabrati starešinu i zapovednika koji će predvoditi ustanak protiv Turaka. Na skupu je bilo uglednih ljudi o čemu govori i podatak da je dato pet predloga.
Radovan Samardžić navodi: "Očevidno, na skupu u Orašcu početkom 1804. nisu slučajno Karađorđa izabrali za narodnog predvodnika u buni na dahije. Znali su, svi, i njegov karakter i mere koje je već bio preduzeo. U stvari, on im je postao vođ još u toku pripreme za bunu. I njegova strategijska zamisao bune stoji u produženju njegovog načina pripremanja naroda za zajednički otpor."
Đorđe Petrović, vožd naroda srpskog - vrhovni vođa ustanika, nazvan od Turaka Karađorđe (Crni Đorđe), rodio se 1762. godine u Šumadiji u selu Viševac. Bavio se trgovinom, hajdukovao i često doalzio u sukob sa Turcima. Učestvovao je kao dobrovoljac u austrijsko-turskom ratu (1788-1791) na strani Austrije, a potom i u narodnoj vojsci Hadži-Mustafa paše u borbi protiv janičara.
Na zboru u Orašcu 1804. godine izabran je za vođu ustanika. Kao strateg i komandant ispoljio je izuzetne vojničke sposobnosti. Najvažniji bojevi protiv Turaka dobijeni su zahvaljujući, pre svega, njegovoj odlučnosti, hrabrosti i umešnom komanadovanju.
Na čelnom mestu državne uprave starao se da obezbedi jedinstvo vlasti i samostalnost Srbije.
Posle vojnog sloma 1813. godine sklonio se u Austriju, a docnije prešao u Rusiju, gde je, kao nepomirljivi borac protiv Turaka, prihvatio ideje grčkih heterista o zajedničkoj borbi hrišćanskih naroda na Balkanu za nacionalno oslobođenje.
Vratio se u Srbiju 1817, ali je po naređenju kneza Miloša Obrenovića, koji je smatrao da nije pogodno vreme za borbu, ubijen 25. jula iste godine.
Pronicljivi naučnik i najvrsniji tumač srpske istorije Radovan Samardžić ovako slika Karađorđa u vreme priprema ustanka:
"S jednim momkom u pratnji, s malo papule, sušenog mesa, tvrda sira, proje i rakije u torbi, uvek više naoružan nego što se primećivalo.
Crni Đorđe je 1803, onako krakat i lakonog, sve prečicom obišao Šumadiju i krajeve preko Morave, pa najpre utvrdio svoje znanje o zemlji i mogućnostima korišćenja brda, šuma, voda i bogaza u budućem vojevanju protiv Turaka, ali, glavni cilj ovog njegovog beščujnog i nevidljivog obilaženja Srbije bio je u tome da poseti i bolje upozna svakog znatnijeg domaćina, pridobije ga za narodnu stvar i koliko može proveri u rešenosti da za nju zalegne."
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
