/ 0
Višak vrednosti je ono što pretekne nakon što se pokriju troškovi rada, sredstva za rad i predmeta rada. Višak vrednosti stvara materijalno blagostanje. Višak vrednosti jedne države naziva se nacionalni dohodak.
Od kada je nastala srpska država u srednjem veku oduvek je bilo bogatih i moćnih Srba. Naravno, proporcionalno vremenu, mada ne uvek neizostavno i proporcionalno veličini države. Oni su svoje bogatstvo sticali i crpeli iz rudnika srebra i zlata, plovidbe Dunavom, trgovine svinjama, poljoprivrede, industrije, privatizacije…
Skloni smo ponekad, ređe ili češće, da u prošlost, daleku ili bližu, gledamo kroz ružičaste naočare. Jugonostalgičari nose jednu dioptriju, titoisti, lenjinisti i ostali srodni nose neku drugu, monarhisti neku treću, ali princip je sličan.
Strogo gledajući iz ugla teme u naslovu, oduvek je bio problem prvi „zarađeni“ milion, a ostalo je sve bilo manje-više legalno i transparentno.
Zanimljivo je jedino kako su ti naši preci moćnici bili u stanju da stvore višak vrednosti, i kako je ta veština tokom vremena izumrla. Takođe je uska veza između veštine stvaranja viška vrednosti i tradicije zadužbinarstva u Srba.
Kako je izumrlo jedno, izumrlo je i ovo drugo.
Naravno, prvi oligarsi srpske države bili su vladari iz svetorodne dinastije Nemanjića. Letimičan pogled na njihovo rodoslovno stablo, koje krasi naše najlepše manastire Gračanicu, Dečane i još neke druge, otkriva slike ljudi koji su se borili protiv sopstvene braće, očeva, pa čak činili i mnogo gore stvari od toga. Kad su se tako ophodili prema svojim rođenima, teško je i zamisliti kako su prolazili svi ostali. Oni jesu bili vojni, politički i finansijski moćnici svoga vremena i bez suparnika na zemlji, ali su se barem bojali Boga. Tako su nastali naši najlepši srednjovekovni manastiri, u težnji moćnih ljudi toga vremena da okaju svoje zemaljske grehe pred Bogom. Taj princip zadržao se i posle nestanka Nemanjića, sve do konačne propasti srpske srednjovekovne države, despotovine 1457. godine.
Usledila su stoleća otomanske okupacije i mraka, sve do Ustanka 1804. godine. Karađorđe je isuviše bio preokupiran ratovanjem da bi brinuo brige zadužbinarstva. Uostalom, zajedno sa drugim vođama Ustanka prvu srpsku revoluciju finansirao je i od svojih para, verovatno zato što nije imao registrovanu NVO sa računom u Budimpešti, gde bi mogao da primi neki inostrani grant, ili kako god se to već zove. Vladavina Miloša koja je usledila, bez obzira na činjenicu da je u državnom i diplomatskom pogledu donela vidnog napretka Srbiji, bila je obeležena mnogim ličnim gresima gospodara Miloša. To je znao i on sam, pa je tako pored Konaka i drugih svetovnih zdanja u želji da okaje svoje zemaljske grehe podigao Topčidersku i Sabornu crkvu, naročito ovu potonju.
Polovinom 19. veka pojavljuju se i druga imena viđenih Srba koji su iza sebe ostavili zadužbine kao dar srpskom narodu, Beogradskom univerzitetu ili kakvoj drugoj instituciji od nacionalnog značaja. Bez namere da pobrojim sve, navešću samo neke najpoznatije poput kapetana Miše Anastasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Spasića, Đoke Vlajkovića, Sime Andrejevića Igumanova, Luke Ćelovića Trebinjca.
Uz te najpoznatije bilo je još mnogo manje poznatih zanatlija, trgovaca, generala, državnih činovnika koji su iza sebe ostavljali najčešće objekte čijom rentom se dobijao stalni priliv sredstava koji je korišćen za namenu koju je odredio zadužbinar.
To drugim rečima znači da su svi ti brojni srpski domaćini, znani i neznani, i oni čiji je svaki stečeni dinar bio čist kao suza, i oni za čiji prvi milion nije trebalo pitati, bili u stanju da kažu: „Dovde treba meni i mojoj porodici, a odavde dalje sve ostavljam narodu, sirotinji, univerzitetu…“
Nije nikakva tajna da su i Srbiju 19. veka potresale mnoge afere visokih državnih činovnika, da je bilo pronevera i bogaćenja na račun poreskih obveznika. To danas nije ništa novo, verujte mi na reč.
Jedina je razlika što današnji moćni Srbi nisu više u stanju da stvore višak vrednosti. Svega im je malo. Posle vile od 500 kvadrata, ide vila od 1.500 kvadrata, pa dve vile, pa pet, pa brod od 12 metara, pa brod od 22 metra, pa brod od 212 metara… Nikako da nađu meru svojim potrebama. Nije im lako.
I drugo, to što se ne boje sudova lako je razumeti, naroda isto tako, ali se ni Boga ne boje, a to je već dosta indikativno.
Vreme posle Drugog svetskog rata obeleženo je kontinuiranim naporom da se istrebi srpski domaćin, i u tome ima vidnih rezultata.
Novo vreme donelo je neke nove uzore i nove kategorije, a ovo tranziciono-privatizaciono neke još novije. Tako su nastali tajkuni. Oni do današnjeg dana nisu pokazali da umeju da stvore višak vrednosti. Njihove imperije velikim delom počivaju na kreditima iz banaka i više su nalik kakvom mehuru od sapunice, a svakako nisu nalik onima koje su vekovima stvarali srpski domaćini od čvrste građe i na zlatnim podlogama. Nije da nije bilo pokušaja da se na tome radi i da se ta stvar barem malo ispravi.
Bilo je inicijativa da se napravi tajkunski most, ali je ona brže zaboravljena nego što je lansirana. Verovatno se izgubila negde u sopstvenom spinu.
Da ne grešim dušu, neki tajkuni pokušali su da formiraju humanitarne fondacije u okviru svojih korporacija, ali da vrhunac njihovih aktivnosti najčešće nije vezan za predizborne kampanje možda bih mogao i da poverujem da su formirane sa časnom namerom.
Naravno, humanitarne donacije su jedno, a zadužbine nešto sasvim drugo.
Zadužbine su nešto čvrsto, solidno i nešto što samo stvara prihod, nešto što liči na višak vrednosti ili možda na održivi razvoj. Jedina im je mana što u svom programu nemaju pranje sa pretpranjem na temperature od 90 stepeni, takozvano iskuvavanje. To ih čini potpuno anahronim.
I na kraju da zaključim, ili da poručim, onima što su se navukli na grickalicu zvanu „još“. Ima jedna veoma lepa priča, legenda o tome kako je Aleksandar Veliki u času svoje smrti zatražio da bude sahranjen sa ispruženom rukom koja će viriti izvan sarkofaga, jer bio je gospodar sveta, a umro je sa praznom šakom.
izvor:akter.co.rs
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
