Ostale vesti

Mijač: Izveo se narod iz pameti

Ocena korisnika:   / 0

Detalji

Objavljeno utorak, 08 februar 2011 08:41

Reditelj Dejan Mijač o nadi koje nema, odustajanju od života: Uvek smo birali minus i imali nešto preče od preživljavanja. Kolektivno živimo u iluziji

Prestao sam da radim predstave, prestao da osećam vreme, a to znači da sam prilično izgubio nadu da može biti bolje. Došli smo do neke vrste beznađa - nemamo ideju za budućnost, nemamo sistem vrednosti, živimo ono što se zove sveprisutna banalnost. Kažu - izveo se narod iz pameti. Ali, ne izvede ga neko, sam sebe izvede - kaže Dejan Mijač, reditelj čije su predstave obeležile pozorište ovih prostora.

* Znači li to da je problem samo u nama?

- Da je tako, bilo bi mesta nadi, značilo bi da smo bili loši i da treba da se promenimo nabolje. Nismo mi dobri, ali niko u svetu nije idealno pozitivan. Ovo što se danas očituje globalno, a naziva se krizom, nije samo stvar finansija i ekonomije. To je stvar osećanja sveta. Iscrpljeni su svi mogući načini da se čovek postavi prema svetu - od optimizma do pesimizma, cinizma, rezignacije, bilo čega drugog. Jasnije je nego ikad, svakom čoveku, da nema načina da svojom udruženom akcijom promeni svet. Kao što, recimo, povređena priroda pokazuje svoje lice jer je čovek svojim intervencijama povredio. Ona se ne sveti, samo pokazuje svoj unakaženi oblik. Tako se desilo i sa čovečanstvom.

* Kako da se mi „upakujemo“ unutar te svetske katastrofe, a da ipak preživimo - mediji su puni vesti o siromaštvu, nezaposlenosti, štrajkovima...

- A za to vreme izvesni su se sa velikim uživanjem pripremali da umesto ove garniture dođu na vlast. Kao, u njima je spas Srbije. Kad pogledam te koji nam nude spas, šta mogu da uradim? Znamo sve, već su nam devedesetih činili dosta toga, osvedočeno i prilično nekažnjeno. I šta onda očekivati? Odakle, od koga, protiv koga se buniti i štrajkovati?

* Šta je ono najvažnije što nismo uradili posle 5. oktobra, a što bi doprinelo da danas bude makar malo bolje?

- I dan-danas imamo želju, intenciju ili brbljariju o tome da je neophodan i jedini pravi put Srbije - put u Evropsku uniju, zajednicu naroda. A sve smo činili da to izvrdamo, da zaustavimo neminovnost onoga što je istorijski hod - i onda kada smo došli do užasa onih deset godina, i posle 5. oktobra, i kasnije... Mi nismo iskoristili šansu! Uvek kad je bilo postavljeno pitanje plus ili minus, birali smo minus. I uvek smo imali nekakva opravdanja, i uvek smo imali nešto važnije i preče od preživljavanja.

* Šta to govori o nama, našim opredeljenjima, ciljevima, svesti...

- Kao što su nestali reptili i dinosaurusi, tako nestaju i narodi i civilizacije. To je još Darvin dokazao. Uvek je bilo promena, rigoroznih, surovih, u kojima je opstajalo ono što se prilagodi i ima jak nagon za preživljavanjem. Ljudi koji su prošli užase hitlerovskih i staljinskih logora bili su ne oni fizički najzdraviji, nego oni koji su najbolje mogli da podnesu taj užas i da se adaptiraju. Svesno, nesvesno, svejedno. Mi, jednostavno, nismo shvatili da je urgentno da napravimo „prekomponovanje“ svoje svesti i da se adaptiramo.

* Nije li riskantno govoriti o svesti čitavih naroda?

- Pre nego što su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji, šišao sam se kod jednog majstora, koji je docnije otišao u neku paravojnu jedinicu. Povela se reč o Srbima, i rekao sam: „Mi, kao mali narod“. On je zastao, video sam u ogledalu da je potpuno izbezumljen, i postavio mi pitanje kako smo to mi mali narod. Krenuo sam da mu objašnjavam da su, recimo, Kinezi brojčano veliki narod, pa da ima naroda koji su daleko više zadužili istoriju čovečanstva u kulturi nego mi, kao i naroda od kojih smo učili i učimo dan-danas, koji će uvek biti ispred nas bar sto godina. Toliko je bio uzbuđen saznanjem da mu opovrgavam san o velikom narodu da mi je posekao uho. Eto šta se dešava kad pomislimo da neko hoće da umanji našu veličinu.

* Da li u tome leži i koren priče o „svetskoj zaveri“, kao i suština naše parohijalne svesti, kojom ste se mnogo puta bavili u vašim predstavama?

- Nismo mi ljudi koji nismo kročili preko granice, i nismo ljudi koji nisu videli sveta. Ali, imate ljude koji danas žive u inostranstvu, i to mnogo bolje nego što bi ikada živeli ovde. Snašli su se, imaju sve. Ipak, oni vole onakvu Srbiju kakva je u njihovom projektu, njihovom sećanju, i kad dođu ovde sa velikim entuzijazmom srču zadahe ostataka svog pamćenja i smatraju da je to Srbija. Ona, kažu, ima srca. A to što u inostranstvu rade, žive i imaju - ne usrećuje ih...

* Ali, mora se priznati, cinizam Zapada prema nama više je nego primetan. I to dosta dugo traje...

- Najviše sam to osetio uoči finala koje je Novak Đoković dobio u Australiji. Čitao sam i slušao izjave bivših asova - svi su priznavali da je Đoković odličan teniser, ali su pokazali i netrpeljivost prema mogućnosti da on dobije turnir. A onda im se Novak revanširao na svoj način - kada se skinuo go do pasa da se vidi pravoslavni krst i tri puta se prekrstio sa tri prsta. Mada, moram da kažem da mi nije drago ni jedno, ni drugo, ni netrpeljivost, ni odgovor...

* Imamo li danas prijatelje? Ko su?

- Ne znam ko su nam prijatelji, ali znam da smo mi danas država sa osam manje-više neprijateljskih granica. Vodili smo takvu politiku da, kud god se okrenemo, imamo neprijatelje. A nemamo nikakve ekonomske resurse. Da ležimo, recimo, na nafti, pa da možemo da istaknemo koju hoćemo zastavu. Da smo bogati u bilo čemu osim u siromaštvu, pa da razumem. Ovako, nije mi jasno. Nedostatak mudrosti kod nas verujem da je upravo od tog dobrovoljnog odricanja od razmišljanja. Jednostavno, gledaj „Farmu“ i uživaj!

* Da li smo pre devedesetih bili mudriji i bolji ljudi, ili nam se to samo činilo?

- Svako vreme imalo je svoje negativne strane. Ali, jeste činjenica da je kod nas, kad je bilo najbolje, bilo nerealno najbolje, i slutilo je na najgore. Tako trošiti pare, kao što smo mi radili, to je bilo kao u „Velikom Getsbiju“ uoči katastrofe. Kolektivno smo živeli u iluziji. Pre ovog bankarskog sloma, koji je pogodio ceo svet, mi smo na zajmovima, i zajmovima od zajmova, od kredita na kredit, i kredita od kredita, trošili nenormalno. A otrežnjenje onoga koji je navikao na lagodan i neupitan život, do koga nije došao mukotrpno, štednjom ili bilo kojom radnjom koja sadrži napor, može biti strašno. Sada smo, odjednom, onaj koji nema ništa, i to je ono najveće prokletstvo: „dabogda imao, pa nemao“.

* Govori se da imamo „dve“ Srbije - jednu koja smatra „šta ima stranac ovde da pije kafu“, i drugu, građansku, za koju se kaže da bi sve uradila po nalogu iz inostranstva?

- Postoje samo realna i irealna Srbija. Ne postoji nijedna Srbija koja bi sve uradila po nalogu iz inostranstva. Realna Srbija ne bi radila ništa što nije za naše dobro, a potaman je nekom. Mislim da ne postoji niko toliko podao. Čak i onaj odvratni Milan Nedić je bar u svojim mislima pretpostavljao da radi nešto pozitivno za Srbiju.

* Kako, onda, vidite tu irealnu Srbiju?

- U vreme kad smo mi šetali ulicama, a danas „presvučeni“ radikali nisu, kad smo se mrzli danima, mesecima, noćima, a oni pravili barikade da bi nas iscrpli, i kad su nas tukli, nismo bili tu da nešto afirmišemo, nego da se otresemo nečega. Nije bilo jedinstvenih stavova, bili smo artikulisani samo u jednoj tački - stresti sa sebe to breme, kako-tako. Na ulici je bilo raznih ljudi, takvih da se ne bi mogli sabrati ni u najružnijem snu. Ali, energija je bila skoncentrisana. Sad ovi novi „šetači“ pokušavaju da prevedu svoj protest u „moramo spasiti Srbiju“. Od čega? Kako će je oni to spasiti?

* Ko bi nas mogao spasiti? Ko je bio mudar političar u Srbiji?

- Moj omiljeni političar iz novije istorije je knez Miloš Obrenović. Govore da je nosio državnu blagajnu u svojim bisagama. A kome je mogao da je poveri? On je obnarodovao ustav koji je bio iznenađujuće napredan, ali ga je pod pritiskom ondašnje međunarodne javnosti poništio, i morao da se ponaša kako su strani činioci od njega očekivali - igrao je despota. A učinio je nemoguće - doveo je Srbiju na prag nezavisnosti, sproveo agrarnu reformu, i to vrlo jednostavno: svako je po zakonu imao pravo da iskrči od šume onoliko zemlje koliko može da obradi. Onima koji nisu mogli da obrade oduzimao je zemlju, i to je obrazložio ovako: Srbi mogu da vode samo odbrambene ratove, a kada treba da brane onda valjda treba da brane svoje, a ne tuđe.

* Da li je naše vreme moglo da iznedri nekog novog modernog Miloša Obrenovića?

- Miloš Obrenović je opstao zahvaljujući daru da zaobilaznim putem ide do cilja. Zoran Đinđić je mogao da bude i više od toga. Ali, verovatno da takvih ima još u Srbiji, nemoguće da ih nema, možda se samo još ne vide. U sazivu Skupštine kneževine Srbije, u poslednjem redu, na poslednjem mestu, sedeo je mladić koji je tek počeo da pušta bradu. Nikada ništa nije govorio, nije se izjašnjavao, čak ni o stvarima vezanim za njegovu stranku. To je bio Nikola Pašić. Ko preživi, videće ima li ga ili nema.

SUKOB “DVA“ POZORIŠTA

* Svojevremeno ste režirali „Golubnjaču“, koja je bila optužena, pojednostavljeno, da ruši državu, da je provokacija, klasičan primer srpskog nacionalizma... Kako procenjujete takve stavove i poglede?

- To se dešavalo na simboličnom planu, gde se egzaktno moglo pokazati da bilo koje mišljenje, čak i to iracionalno, jer podleže igri, i postoji samo u ta dva sata, ne može da bude suprotstavljeno iracionalnom sistemu u kojem smo živeli. Tu su se, zapravo, sukobila „dva“ pozorišta - nismo živeli život, nego smo živeli predstavu o životu. Inače, uvek kažem piscima - izvinite što ne mogu da pročitam vaš tekst vašim očima, nego mojim. Bićete razočarani što ne vidim vaše delo kako ga vi vidite. Skretanja su neminovna. Isto je i sa tom harangom za nacionalizam - svaki gledalac može da učita u predstavu ono što on želi. A kad se nešto može čitati „s koje god strane“, onda postoji i matrica po kojoj se može manipulisati.

Izvor: novosti.rs