Ostale vesti

Pogledaj dom svoj Srbine

Ocena korisnika:   / 6

Detalji

Objavljeno utorak, 07 avgust 2012 20:30

Pogledaj dom svoj anđele, skini paučinu s’ očiju… videćeš nesrećne i bolesne… videćeš čemer, smrt i jad…

Čvrsto sam obećala sebi da u ovom tekstu neću nijednom da pomenem političare. Uostalom, oni i nemaju nikakve veze sa anđelima. Zato je ovaj tekst posvećen srpskom narodu.

U životu, ne možete se naljutiti na nekoga ako vam nije do njega stalo. Uh, teško mi je da ovo kažem, ali ljuta sam na moj narod! Ljuta sam što možemo tako dugo da trpimo zlostavljanje, glad i nesreću! I ljuta sam jer smo izdali sve ono što su nam naši preci ostavili u amanet!

Medijski mrak, neobrazovanost, siromaštvo,… sve su to samo opravdanja. Pa mi smo već vekovima slabo informisani, neobrazovani i siromašni, a ipak su naši stari svoju kulturu i tradiciju prenosili s’kolena na koleno, ako nikako drugačije, a ono pričom i pesmama. Oni, koji su uglavnom bili potpuno nepismeni, verovali su u Boga, u Otadžbinu, u ljubav, u čast, u poštenje, u hrabrost…

A mi? U šta mi verujemo danas i šta nam je to donela civilizacija?

U Boga ne verujemo, jer kako inače objasniti da samo 10% srba zna napamet 10 božjih zapovesti i „Oče naš“? Oni koji ne znaju, kako će se truditi da ih ne prekrše i kako će se onda moliti kad je teško? A mnogo je teško ovih dana… Mi smo Boga ostavili, a ne on nas!

U Otadžbinu ne verujemo, jer da verujemo mi bi smo je branili! I ne bi smo uporno birali jedne iste (koje neću da pomenem) koji hoće da je rasparčaju i prodaju! Onaj ko je prodao nečiju kuću na Kosovu i Metohiji, prodaće i našu u Vojvodini, Beogradu ili centalnoj Srbiji, jer dušmane ne zanimaju naše vekovno ognjište, kuća i deca, već samo novac, vlast i moć! Otadžbinu smo izdali, a krv naših predaka je za nju prolivena! Zbog nas! Je li to naša krv vrednija? Jesu li naša pokolenja manje vredna od nas? Sram nas bilo!

U ljubav ne verujemo, jer kako bi smo inače dozvolili da nam dugine boje postanu sive! Dok nam porodica nestaje, bolesni ljudi se šetaju a mi to mirno gledamo! Nije mirno? Jeste, jeste, jer njih je koliko – 1000, 2000, najviše 3000, a nas 7 miliona! Oni su na ulici, a gde smo mi? Njih treba lečiti od jedne, nas od druge bolesti! Jer njihova je bolest fizička, greška prirode od rođenja, a mi smo umno bolesni, oboleli od i u toku života, zaboravili šta znači prvi poljubac, prvi dodir, prvi plač tek rođenog deteta, šta znači zakletva da ćemo deliti dobro i loše do kraja života… Ljubav izdaj i izdao si sebe!

U čast ne verujemo, jer kako bi smo inače dozvolili da nas ovako vređaju i ponižavaju – i naši i tuđi! Naši preci su za čast bili spremni život da daju. A mi? Prodajemo svoj glas i budućnost svoje dece – u najboljem slučaju za jedan odlazak na pijacu, u najgorem za pivo ispred zadruge! Mladima su idoli silikonske pevačice i kriminalci, stariji nemaju vremena da uče i vaspitavaju mlade, pa ih vaspitavaju Veliki brat, Grand i serije „š“ produkcije! Prihvatamo nakaradne vrednosti i kulturu, a našu i ne poznajemo. Kad čast i dostojanstvo svoje nemaš, ne vrediš ni koliko to jedno pivo!

U poštenje ne verujemo, jer nam je na svakom koraku nepoštenje pred očima! A kako da verujemo, mi, obični ljudi, kad se naši predstavnici pred bogom voze u luksuznim automobilima, a predstavnici pred zakonom ga najviše krše? Ako ne verujemo, trebamo li i mi da budemo nepošteni? Pa kad već ne možemo onoga koga treba, a ono da prevarimo onoga koga možemo – oca, majku, brata, sestru, bračnog druga, kuma, dete, prijatelja, komšiju, poslovnog partnera… Ili da prevarimo našu zemlju, našu istoriju, našu tradiciju, našu veru? Šta još nismo prevarili?

U hrabrost ne verujemo, jer bi se inače već danas svi borili! Do nokata je dogorelo, a Srbija ćuti! Ćuti i trpi! Jesmo li mi to već nestali? Za šljam znamo da nije nestao, ali gde je prava srpska inteligencija: profesori, lekari, glumci, inženjeri, književnici, ekonomisti, pravnici…? Gde su studenti, gde je mladost, po prirodi puna bunta i prkosa? Gde je pravi srpski domaćin, glava i zaštitnik porodice? Gde nam je hrabrost da jasno i glasno kažemo: dosta je bilo, nas je više i protiv nas ne možete? Čega se plašimo kad smo već sve izgubili? Ili zaista nismo većina, već smo postali ugrožena vrsta u sopstvenoj kući?

I u sve nabrojano ne verujemo, ali verujemo onima koji su bezbroj puta do sada slagali?!?  Verujemo toliko, da im opet dajemo poverenje da nas vode!?! Gde da nas vode? I ko nas vodi? Jesu li to naši junaci koje ćemo u knjige da stavimo i o kojima ćemo da pevamo? Šta mi možemo sa kolena na koleno da prepričamo – tursku seriju ili Velikog brata? Je li to buduća istorija za našu decu?

Zato sam ljuta na svoj narod!  Ljuta sam mnogo, ali ne mogu da ga ne volim! Poput Borinog anđela, nahvatala mu se paučina na očima! Probudi se, srbine! Pokreni se, srbine! Pogledaj dom svoj, Srbine! Prvo rasteraj paučinu, pa kreni da čistiš! Trebaće vremena, mnogo je prljavo, ali ako ne kreneš odmah, biće još prljavije! Nikom i nikad nije bilo lako u zemlji Srbiji, pa ne može ni nama! Ali jednom ćemo morati da se suočimo sa sopstvenim grehovima, da bi mogli da počnemo da ih okajavamo! A zašto da to ne bude danas?

Jelena Brkić, izvor:vaseljenska.com