Moje pravo na kritiku

Ocena korisnika:   / 1

Oduvek sam verovala da se neke okolnosti u životu ne mogu menjati. Porodica, prijatelji, mesto u kome smo rođeni, društvo u kome živimo… To nas čini onakvima kakvi smo. Ono što ne možemo menjati ne znači da ga ne možemo učiniti boljim, poštenijim, pravednijim… To pravo nam ne sme biti uskraćeno, kao i legalan način da ga ostvarimo. Neka svako izabere svoj način, ja imam moj. To je moje pravo na kritiku.

Koliko puta ste se našli na nekom manjem skupu, recimo roditeljskom sastanku, gde vam se plasiraju neke stvari za koje znate da su preterane, recimo neki novčani nameti što je i uglavnom tema tih sastanaka, iako znate da većina misli isto kao i vi, ali iz straha od podsmeha ili protivljenja manjine, ćutite i prihvatate sve bez ikakvog protivljenja.
Ili ste, ako imate sreće da radite u nekom preduzeću, više puta doživeli nekakvu nepravdu, da radite više od drugih, a da imate manju zaradu, da ste poniženi, a da je neko bolje plaćen i bolje vrednovan iako je i zvanjem i znanjem gori od vas, a vi ćutite iz straha da ne budete kažnjeni, pomereni na gore radno mesto ili isterani sa posla.
Ili živite u društvenom uređenju gde nikakav posao ne možete završiti bez veze, gde vam se otvoreno traži mito, gde se osećate poniženo čim priđete šalteru, gde ne možete da ostvarite svoja prava, gde ne možete da nađete posao i nemate pravo na normalan život, a vi opet ćutite, prihvatate pravila manjine i pokoravate se sistemu bez obzira koliko ste svesni svega pogrešnog u njemu.

Možda se ovo nikada neće promeniti, stvari su takve kakve jesu, ali nas to ne amnestira da o tome ne govorimo otvoreno, da ne kritikujemo ono što je loše, da se ne bunimo protiv nepravde.

Neki mi zameraju zašto govorim u ime svih, zašto kažem MI, a ne kažem JA, ON, VI… A ja opet kažem da je svako od nas deo nekog većeg skupa, društva, i ma kakvi bili mi kao pojedinci, onakvi smo kakva je većina oko nas. Ja, ti, on… mi smo samo kap u vodi, kamenčić na obali reke.
Da si najčistija kap vode, niko neće primetiti tvoju bistrinu u blatnjavoj bari. Da si najsvetliji kamen niko neće videti tvoj sjaj u mnoštvu kamenja prekrivenog muljem. Zbog toga kažem Mi jer smo svi mi deo većine koja u stvari određuje naš život i samo svi mi kao većina možemo nešto promeniti, učiniti boljim, poštenijim.

Neki kažu, da pišem o lošim stvarima našeg društva verovatno zato što živim u takvom okruženju, a ja kažem da je to potpuno nebitno, jer makar živela i u najboljim uslovima na svetu ne mogu biti slepa na ono što se dešava oko mene.

Ne mogu da ćutim ako znam koliko se muči običan čovek, koliko porodica žive od jedne penzije ili minimalca, neke samo od socijalne pomoći, koliko ima mladih, radno sposobnih koji još uvek žive od pomoći roditelja, koliko je ljudi pokradeno od ovih modernih poslodavaca, koliko ljudi rade u nemogućim radnim uslovima i bez ikakvih primanja, koliko dece nema pravo na školovanje zbog materijalne situacije, koliko dece nikada nije videlo more, koliko dece nema mogućnosti da se bavi sportom zbog skupih treninga i koliko još toga da bi svaka porodica mogla da ispriča po jednu priču, sličnu drugim pričama ali samo po količini patnje i tuge.

Onaj ko ne vidi kako danas živi običan čovek ili je slep ili je potpuno bezobziran, samoživ i neosećajan.
 
Kojoj grupi ljudi ja pripadam i u kakvim uslovima živim potpuno je nebitno. Moje je pravo da kažem MI, moje je pravo da pišem o siromašnima i obespravljenima i moje je pravo da kritikujem.

izvor: 037ks.com, Tanja Ilić