Nekad bilo, danas se pripoveda

Ocena korisnika:   / 2

Te 1938. godine britanska parna lokomotiva Mallard išla je 202 km/h, u Španiji je bukteo građanski rat, u Beogradu su prvi put priređene trke automobila a u selu Ravni rodio se Miloje Erić. Danas, 86 godina kasnije, iz one čarobne kutije sa pokretnim slikama, na nas juriša gomila informacija o vozovima, automobilima i oružanim sukobima ali gotovo da nema informacije o čoveku. Istini za volju, znamo šta je večerala izvesna estradna umetnica ili sa kim je starleta provela noć ali nas to ne zanima. Naše oči uprte su u jednog sasvim (ne)običnog čoveka, Miloja Erića.

Najstariji meštanin svoga sela sa setom se seća prošlih vremena. Kaže da su tada ljudi živeli u slozi, kuće nicale preko noći i da se sa pesmom išlo na mobu. Znao se red u kući, školi i na ulici. Dečaci su svirali u svirajke od zove, momci su na igrankama begenisali devojke a svi skupa igrali su kolo do zore. Zaigra mu osmeh na usnama kad se priseti prvog susreta sa svojom budućom suprugom a čak i danas deluje pomalo fascinirano kada prizove slike nastanka Ćelijskog jezera. U to vreme sve se brzo odvijalo, kao po taktovima harmonike koju je vešto svirao. Pamti trupačku testeru sa radne akcije u Radmanovu, majčino stavljanje dukata na rubu, oranje volovima i drvenom ralicom, dan kada je postao otac prvi put, pa onda i drugi...

Vidi Miloje da nisu ljudi danas kao nekad, puno je mržnje i zavisti među njima. Kaže da je došlo neko čudno vreme. Jedni se svađaju za pare dok drugi ni za hleb nemaju. Daje sve od sebe da bude van toga. Od ranog jutra je napolju, bere šumske plodove, čuva ovce, nalazi sebi zanimaciju. Ne dozvoljava da mu dan prođe uzalud. Na vitalnosti i krepkosti duha bi mu mogli pozavideti i dvadesetogodišnjaci a svi bismo mogli puno toga da naučimo od ovog skromnog dekice. Suština je tu, pred našim očima, samo moramo prestati da sanjamo širom otvorenih očiju.

Aleksandar Kovačević