/ 0
Negde u dubokim, zelenim šumama planete Euroutopije, stidljivo se skrivalo plavo jezero čija je boja bila toliko lepa i zanosna da je letnje nebo bilo ljubomorno na njega. Činilo se da je jezero u sredini svega, međi planete, međutim predstavljalo je jedini put i granicu između velikog Istoka i još većeg Zapada.
Dobroćudni stanovnici šume su želeli da se u letnjim vrelim danima osveže bar na minut u jezeru, ali to nisu htele zveri.
Zveri su čekale zimu, kada bi se jezero zaledilo da bi prešle sa Istoka na Zapad i obrnuto, kako bi širile svoj miris zla i boje ubistva. Boje smrti. Jer, ” ne pada sneg da pokrije breg, već pada sneg da svaka zver pokaže svoj trag.”
Pričalo se da su veliki Čuvari jezera bili toliko čisti u srcu i duši, neiskvareni, plavog i bistrog pogleda, kao i jezero koje su čuvali. Svojom pojavom plašili bi zveri, ali nikada nisu zalazili dublje u šumu da bi brali tuđe plodove,iako su mogli. Njihova snaga i viteška čast ogledala se u svakoj veni na njihovom telu, svakoj bori na njihovim čelima i svakoj pogrbljenoj kičmi njihovih predaka, ali i unuka. Bili su trn u oku zverima, strah i trepet noći, izazivajući strahopoštovanje među ostalim stanovnicima šume.
Govorilo se da im snagu nisu davali tuđi plodovi koje nikada ne bi krali. Snagu bi im davalo nešto božansko, nešto svetlije od njihovog pogleda, nešto što zveri nisu mogle da razumeju. U mitu se spominju samo neka imena, imena onih koji su bili tu kada je jezeru bilo najpotrebnije, slavna imena onih koji su dali svoju krv i svoje kosti nesebično. Oni koji su utrčali u odaje smrti ne zatvorivši vrata iza sebe.
Ponosno su nosili imena Lazar, Dušan, Stefan, Simeon, Đorđe, Miloš, Milan, Uroš… Nisu dozvolili da se jezero zaledi, nisu dozvolili da u jezero uđu kojekakve bolesti, nisu dozvolili da se u jezero baca đubre koje bi se gomilalo. Dešavalo se da nastupi tako oštra i hladna zima, od kojih vam se lede žile, krv i pogledi. Međutim, uvek bi nakon i najoštrije zime nastupilo leto, a onda bi jezero postalo još veće, dublje, jače, otpornije na još veće i hladnije zime.
Vekovi i vekovi su prolazili i čuvari nisu okolišali. Vodili su fizičku borbu protiv zveri od krvi i mesa, ostavljali kosti u jezeru i ostavljali nešto sveto iza sebe – decu, unuke, praunuke, buduće velike Čuvare jezera. Međutim, kako su prolazile godine, vodila se mnogo jača borba, koju nisi mogao da dodirneš, vidiš ili pak čuješ.
Mogao si samo da je osetiš. Tekla je borba unutar njih, nekad čvrst kameni ponos potkovan temeljima dobrote je počeo da se osipa. Volja za čuvanjem je neprimetno bledela, njihovi pogledi su polako bivali sve tamniji i tamniji, rađala se otrovna ideja i zamisao. Rodilo se ”zašto”. Kobnije od najluđe pošasti i smrti, brže od najzaraznijih virusa, jače od sunca i lukavije od najgorih zveri iz šume.
Rodilo se pitanje, taj znak pitanja koji je počeo da krivi njihovu realnost. Nekad veliki, a sada sve manji, Čuvari su počeli da zapitkuju sami sebe zbog čega oni ostavljaju baš svoje kosti za to jezero? Šta im je dalo to jezero sem sigurnog utočišta? Zašto neko drugi ne bi, naizgled uzalud, ginuo za to jezero, zašto baš oni? Počeli su zaboravljati svoje očeve, svoje očeve očeva, svoju istoriju. Nisu više cenili tlo na kome počiva hiljade i hiljade kostiju njihovog roda. Počeli su primati đavolske usluge. Zbog tmurnog pogleda nisu više uspevali da razaznaju pravu uslugu dobroćudnih životinja iz šume od zverskih otrovnih plodova, koji su vešto bili sakriveni u mirišljavi poklon, čiji je cilj bio jednostavan: zagaditi, ubiti, usmrtiti, oteti.
Nekoliko vekova kasnije, taj proces izumiranja Čuvarskog nacionalnog duha je iščezavao. Čuvari su počeli međusobno da se svađaju, da otimaju teritoriju oko jezera jedni drugima. Neki su počeli čak da ubijaju i svoje najbliže. Bili su naduveni od gordosti u njihovim telima, misleći da su najponosniji, najveći! Dok je zver duboko u šumi čekala, godinama, decenijama, vekovima na pravu priliku. Najzad je došao i taj dan, Čuvari su počeli da prodaju parče po parče zemlje do jezera misleći da ako prodaju malo, neće gubiti mnogo. Nisu bili svesni da prodajom tako naizgled beznačajne zemlje, prodaju sebe, prodaju svoju krv, kost, dušu, razmišljanje, prodaju svoje pretke.
Došla je zima a Čuvari su prodali i svoje kapute! Uzburkana zima je sa sobom donela nalet zverskih uzdaha, koji su bili tako jaki da je cela šuma odjekivala! Kupljeni parčići zemlje su počeli da smrde na greh, na kiselo pokvareno đubre. A takav smrad su poprimili i Čuvari.
Nije bilo dovoljno Čuvarima što su prodali skoro celo jezero, nisu više učili svoje najbliže i svoje potomstvo o veličini jezera, bistrini pogleda njihovih predaka, snazi i upornosti u odbrani tog istog jezera, prodanog jezera. Zveri su toliko nadvladale da su i sitne ljigave životinje počeli zauzimati deove jezera. Ogromne i ogavne, Žabe Pošasti su počele da seju svoju žabokrečinu po jezeru. Zveri su kosti pojedenih životinja bacale u jezero. Čuvari su nesavesno bacali ogromne količine đubreta u jezero, koje je poprimalo zelenu, braon, crnu boju, boju smrti. Sve su bacali, ali su zaboravili da bace najveće đubre u jezero: svoje iskvarene, lenje, trome i bolesne kosti.
Iskrivili su sliku jezera, svojim potomcima su davali iskrivljena imena. Zverska imena.
Veliko plavo jezero ljubavi je postalo smrdljiva bara sa najmanje vode a najviše žabokrečine. Ostala je samo nada, bleđa od sutona, lakša od pera. Magla je prekrila celu baruštinu, čuvari su zaboravili ko su, šta su, gde su, zbog čega žive. Trampili su se za parče tuđeg ploda i tuđe sreće, dajući svoje, nekad iskreno i čisto srce, a sada bolesno.
Hronološki smo došli do kraja priče i do današnjeg datuma, baš tog trenutka i dana kada ja pišem, a kada ti čitaš ovaj tekst.
Strpljivi čitaoče, upitaću te u suzama samo:
” Gde je nestalo i koliko košta ono plavo jezero? ”
izvor:vaseljenska.com
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
