/ 4
Svi se nešto pitamo, pričamo… Rešavamo... bazen, kulturno leto… turniri… Evo danas slučajno sretnem čoveka, našeg sugrađanina, koji je vezan za invalidska kolica i koji mi je ispričao veoma zanimljivu priču. Taj čovek i ko zna još koliko ljudi koji su vezani za invalidska kolica ne mogu proći našom varoši niti posetiti razne institucije jer prilazi nisu prilagođeni njihovim potrebama.
“Krenem ja juče da se ošišam, pogledam u nebo kiše ni na vidiku. Ali na samom početku problem, moram da prođem nekih 30 metara ulice a ono sve bara do bare a i malo iskopano no balansiram, izgurah kolica do asvalta i malo odahnu, dobro je.
Da izađem na put umalo me neki idiot neoduva sa puta. Vozi bata reli. Pogledam znak vidim ograničenje. Nisam zapamtio koliko je jer sam morao onom što je vozio reli da sručim sve po spisku. No klaj, klaj i stignem do frizerske radnje i ponovo problem "Kako da se popnem na trotoar". Češkam se po glavi ne vidim rešenje.
Treba mi tuđa pomoć, da mi pridrži kolica. Osećam se malo neprijatno. Sve je tu trotoar, znak zabranjeno parkiranje a sve to ničemu ne služi. Na trotoar ne mogu sam a na trotoaru pet-šest parkiranih auta.
Frizerka me učtivo upita da li sam pošao kod nje. Odgovaram “Da ali imam problem, ne mogu sa kolicima preko trotoara”. Ona ljubazno i bez ustezanja me upita kako da mi pomogne, ja joj objasnih i eto mene u salonu. Dok je trajalo šišanje psovao sam sve čega sam se setio, pa ovo je dvadeset i prvi vek da li invalid ima pravo da ode da se ošiša a da nemora da se oseća građaninom drugog reda.
Završih šišanje i ponovo zamolih frizerku da me spusti sa trotoara na ulicu što je i uradila. Veoma ljubazno se zahvalih i krenuh kući.
Misli mi odlutaše ka šetalištu pored Rasine... mogao bih da prošetam jedan krug ali avaj ponovo isti problem, trotoar visok bar 20 cm i ponovo mi treba nečija pomoć. Nisam želeo nikog da maltretiram odustajem i krenuh pravo kući.
Usput svratim u prodavnicu da nešto pazarim, stignem do prodavnice pokušavam da uđem unutra ponovo problem, gazda stavio tezgu sa povrćem na sama vrata, jedva se narod provlači. Pozivam trgovca da me usluži. Tražim par sitnica. Trgovac kaže “stižem”, no uđe jedan pa drugi pa treći kupac a ja sedim u kolicima i čekam da svi budu usluženi. Kako nikako da dođem na red, stanem sa kolicima na sama vrata “E sad može samo neko da me preskoči”. Ne pomeram se i gle budem uslužen. Možda bih još nešto kupio ali mi bi dosadno da objašnjavam šta je dijetalno, šta veliko pakovanje itd.
Da vas više ne bi zamarao bila je to avantura !!!!
Izvinite što vas gnjavim sa ovom pričom ali sam morao da vam ispričam !!! Ipak lepo je živeti u mom BRUSU, tu sam pored vas a ne sa vama."
Može li se nešto izmeniti? Može li naša Opština za početak da kontaktira invalide koji su vezani za kolica i “spustiti par trotoara”, da napravi koliko toliko uslove za naše sugrađane, da se prošetaju i da budu tu sa nama?
foto:nadlanu.com
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
