Puzoviću, kakvo je stanje kod tebe?

Ocena korisnika:

/ 0

Nikada nisam volela ljude koji mi imputiraju ono što nisam rekla, koji mi nameću ono što nisam mislila. Ljude koji viču kada se ne slažu, koji prete kada sam protiv, koji kritiku shvataju kao napad, a drugačiji stav kao izdaju.

Nikada nisam volela lažne autoritete, ljude sa agresivnom stavovima, često bez potpore i obrazloženja, ljude bez mnogo znanja i malo iskustva, ali sa toliko moći da svoj stav nameću kao jedini ispravan i tačan. Uvek su me nervirali oni koji na pitanje odgovaraju pitanjem, koji padaju u vatru kada govore, koji vređaju i napadaju, optužuju i sebe opravdavaju, koji etiketiraju druge nazivima ¨protivnici¨ ili ¨neistomišljenici¨, kao da je najveće zlo ako ne misliš isto ili ne deliš iste vrednosti.

Strašno me vređaju oni koji sa malo ili nimalo znanja i iskustva odlučuju o suštinskim stvarima, koji probleme rešavaju u prolazu, površno i delimično, koji nisu ničim zaslužili da budu tu gde jesu, oni koji gaze i pljuju po učenima, a forsiraju svoje miljenike i poltrone ne razmišljajući o posledicama i visokoj ceni koju plaća okolina zbog takvih postupaka.

Imam utisak da se ovo društvo već decenijama unazad nalazi u nekakvoj zoni sumraka, spotiče se i baulja po nekakvom mraku bez jasnog cilja i plana. Poslednje dve godine naročito, kao da smo se našli u nekakvoj opštoj amneziji i anesteziji od svega ljudskog i normalnog. Vlast koja je sada vlast, a to nikako nije bila prethodne dve godine, nikako da se zagreje, da se konsoliduje i kaže šta nam je činiti i kako isplivati iz blata koje nas je ovoga puta i bukvalno zatrpalo.

Zlo se multiplicira i nema mu kraja. Nisam od onih koji misle da treba da dotaknemo dno da bi se ponovo uzdigli. Nisam ni od onih koji misle da su trebale da se dese poplave da bi se videlo koliko je veliko zajedništvo i humanost naroda bivše SFRJ. Bila bih najsrećnija da se ova katastrofa nikada nije desila, a ja umrem u neznanju o bratstvu i jedinstvu i sa zabludom da se mrzimo, i ako to naravno nikada nije bila istina.

"Puzoviću, kakvo je stanje kod tebe?" Da je ovo pitanje postavljano češće proteklih godina možda se ova katastrofa ne bi merila u milijardama nečega i nažalost, ljudskim životima. Večna borba oko nadležnosti uzela je svoj danak. Čiji je ovo potok, kome pripada ona reka, dokle je moj nasip? A šta smo mi radili svo to vreme? Umesto da popravljamo nasipe, čistimo kanale i reke i da obučavamo ljude, mi smo sadili travu, šišali grmlje, popločavali staze, ispravljali bandere i farbali stative. Suša je bila neprijatelj broj jedan, a ¨potop¨ se dešavao samo nekom drugom.

I sada kada se desio potpuno neočekivano i pored upozoravajućih vremenskih prognoza, opet tražimo krivca u nečem vanzemaljskom.
Jedini okrivljeni je Bog koji se sveti jer smo grešni priznali homoseksualce i to sve uz pomoć nekakvih antena što su postavili Amerikanci u želji da unište jedini preostali pošten i plemenit narod na kugli zemaljskoj.

Molila bih da me poštedite više gluposti. Ne verujem u zavere i više sile. Jedino verujem u čoveka i njegovu pamet, u genijalnost i inventivnost, ali se i strahovito bojim njegove gluposti i loše namere.

Verujem da su učinili sve što ste mogli i znali, ali se pitam da li možda ima nekih koji su više znali i više mogli?

Ima ih sigurno, i stručnih i pametnih, ali na žalost nepodobnih, zato što misle svojom glavom i ne plaše se da to pokažu. Ali sujeta je teška bolest. Ja sam najpametniji, najbolji, i što da ne i najlepši, u sve se razumem i sve mogu, a ti narode, ti si kriv što slepo ne slušaš i što se ne pokoravaš.

Vi koji pročitate ovaj tekst nemojte da mi verujete, ne podržavajte me nikako, možda nisam ni ja u pravu. Razmislite dobro i konstruišite sopstveni stav.

Uključite razum, nije zabranjeno i ne košta, a može mnogo da vredi.