Brus: Vodenica u Kobilju kod Lize i Joce (video)

Ocena korisnika:   / 4

Nedeljno jutro. Prilazim vodenici koja se nalazi nedaleko od Brusa, u selu Kobilje, na samoj obali reke Rasine. Čujem žubor reke a zatim i huk vodenice, znači da sam na pravom putu.

Na vratima me dočekuje  vodeničar Joca. Ulazimo unutra i odmah sa vrata iznenađenje…



Unutra je skoro sve kao nekada - stare drvene grede pokrivene prašinom i paučinom koje kao da čuvaju neke tajne. E, kad bi te grede i zidovi mogli da progovore….  
U vodenici kao da je vreme stalo... tu je stari alat, drvena sita, naćave, kao i ognjište koje je nekada služilo za dimljenje i sušenje a sad najviše služi za pečenje mesa.
U vodenici 3 kamena - 2 za pšenicu, a srednji kamen je univerzalan, za kukuruz,  heljdu, pšenicu… Koševi i čeketala na svakom kamenu.
Dok gledamo kako se žito melje ispod kamena, oseća se miris kukuruznog brašna koji podseća na kačamak i proju.
Tu je i zidana soba. Ulazimo u sobu, a na astalu: kiseo kupus, turšija, sir i kajmak domaći. Dok smo malo zamezili Dragan Jeličić je stavio po jednu grejanu rakiju.



U međuvremenu pripremljen je i kačamak od tek samlevenog belog kukuruza - "osmaka". Dok sedimo i služimo se slušam priče o vodenici...
Jovica Jeličić - Joca objašnjava da je ovo donja Jeličićska vodenica, a sada je poznata kao "Lizina vodenica". Pokazuje nam i ugovor za vodenicu koji je je pisan davne 1916. godine (videti fotografiju).  Velizar Popović - Liza i Božidar Jeličić (koji nažalost nije živ), sa rođacima i ortacima pre dvadesetak godina obnovili staru vodenicu i već par godina složno melju brašno. Trude se da zvuk vodeničkog čeketala nikad ne prestane a kažu i da će se vodenički točak još dugo okretati.

Velizar Popović - Liza priča da je u vodenici spavao više puta i da su huka vitla i zvuk čeketala samo doprineli da se bolje odmori. Kaže da ima tri imena: Velizar mu je od kuma, nadimak Liza od naroda, a Liki mu tepale pevaljke i taj Liki potroši sve što Velizar i Liza zarade radeći preko dana i dodaje da se u vodenicu dolazi najviše zbog kvaliteta brašna koje melje  vodenički kamen jer se brašno melje polako i ne „pali” se. Najviše se traži projno brašno ali i heljdino.
Ovde dolaze pomeljari i iz Župe - Šljivova, Vitkova, Stupanja, Stanjeva…
Joca ispriča i jednu anegdotu: Nekada su Raci Jeličiću (kafedžija i šaljivdžija) branili kući da pije rakiju i padne ga jedne zime da obija led oko vodenice. Ortaci i drugari u vrg sipaju rakiju i puste niz vadu. Dok je čistio led vrg dođe do njega. On pogleda, uze vrg i pomiriše. Kad je osetio miris rakije, nasmeši se, popi iz vrga, i reče: “E ne možete mi zabraniti da pijem, dolazi sama do mene”.
Dragan Jeličić objašnjava da je za pripremanje hleba od heljde potrebno na 1kg hlebnog dodati oko 150gr heljdinog brašna. I hleb je veoma ukusan.
Joca u tom trenutku ustaje od stola i pokazuje da na starom kredencu postoji daska koja se izvlači i nekada je služila  za mešenje hleba a sada je koriste da se spusti pečeno prase, koje se u vodenici često peče.
Kako vodeničari kažu,  pravi je doživljaji kada se ovde sakupi društvo i uživa.
A kažu da je pored vodenice najlepše leti, kad su vrućine. Tad  je pod orahom prava milina sedeti dok voda žubori i prska a vino se hladi.

“Mnogo li sam puta ja ovdje, u hladu,
U večeri ljetne na odmoru bio,
I, dižući oči na mlinarku mladu,
Iz vedrice, žedan, hladne vode pio!” A. Šantić

Vodenica i sve oko nje je svet za sebe. Čini se da se rečima ne može opisati. Trenutak kada se začuje huk vode i okretanje vodeničkog vitla a u vodenici zvuk čeketala - neopisivo. U istom trenutku ste i uzbuđeni i opušteni.
Za goste u vodenici je prava čast da budu ugošćeni jer se  priprema hrana kakvu su jeli naši preci pa se tada zaboravi i na vreme i trenutne probleme. Treba osetiti miris tek samlevenog kukuruznog brašna i probati kačamak i pečeno meso i crevca na žaru i ... Uh!

Sve dok vodenica radi i selo će biti živo. Ovo je bio pravi doživljaj – putovanje kroz vreme i druženje sa vodeničarima. 

 BrusONLINE