Kratko uputstvo – kako postati političar

Ocena korisnika:   / 3
NajlošijeNajbolje 

Da bi ste uspeli kao političar u ovdašnjem sistemu potrebno je, u najmanju ruku, da posedujete senzibilitet kameleona, da menjate boju po potrebi, da budete ledene krvi i ljigavi do kraja. Osobine gmizavca ne čine vas automatski uspešnim.
Morate biti i potkupljivi, lažljivi i prevrtljivi, što već pretstavlja osobine jednog antropomorfnog bića. Ako ste čedo ovakvog genetskog inženjeringa možete se nadati potpunom političkom uspehu.

Prvi korak je učlanjenje u odgovarajuću političku partiju, ne previše jaku jer je pod velikim pritiskom pa ne bi imali vremena za vas, a ni previše slabu jer biste teško došli do izražaja. U početku morate biti vrlo ponizni i poslušni i da polako prihvatate stav većine kao svoj. Dok se trudite da izgradite svoj politički identitet, nije loše da proučite kako su to radili vaši predhodnici. U ovom uputstvu date su neke od osnovnih smernica.

Vešt političar mora da bude dobar govornik i da uvek zna kako da vešto izbegava odgovore na mnoge nelogičnosti tipa kako to da je broj stanovnika sve manji, a broj nezapošljenih sve veći, zašto se javna potrošnja ne smanji pošto je deficit u budžetu sve veći ili kako to da raste uvoz hrane, a poljoprivredna proizvodnja se smanjuje? Uz sve to mora da ima bar jednog savetnika, nebitno koje struke da mu ukaže na trenutak kada treba da promeni stav.

Pravi političar u svojoj karijeri mora da privatizuje bar jedno društveno preduzeće i uspešno ga odvede u stečaj, a i da uzdignute glave ignoriše štrajkače ako se kojim slučajem sretne sa njima. Ako ima svoju privatnu firmu ne sme radnicima da isplaćuje više od minimalaca i to pod uslovom da mu radnici od svoje zarade vrate po pet hiljada najmanje na ruke, jer ti radnici ne rade po ceo dan u firmi nego svega deset do dvanaest sati. Radnici ne smeju da budu nezadovoljni i razmaženi, već da budu ponosni što rade za takvu facu, a i onako nemaju kome da se žale jer su njegovi prijatelji šefovi svih mogućih inspekcija.

Političar ne sme da koristi svoj auto u privatne svrhe, već samo službeni koji vozi dalji rođak, jer su bliži rođaci raspoređeni u Upravnim odborima javnih preduzeća. Političar mora mnogo da putuje, na razne konsultacije, pregovore, sabore, stranačke slave, roštiljijade, kobasicijade, svečana otvaranja, koncerte i ostala javna okupljanja i da bude drug sa bar jednom estradnom zvezdom.

Političar mora da nosi dobro odelo, bolje i preskupo, ali nikako jeftino. U svom obaveznom asesoaru mora da ima i građevinski šlem, prsluk i gumene čizme jer se nikada ne zna da li će posetiti gradilište, fabriku ili štalu. Bar jednom u svojoj karijeri mora da pusti bradu da bi dodao na ozbiljnosti ili da povremeno nosi naočare da bi dodao na pameti. Sat je obavezan modni detalj i mora biti što veći i sjajniji da bi ga narod primetio i shvatio da političar zna koliko je sati, odnosno kad će nekome da se smrkne, a kad će da mu svane. Uz sav taj look odlično se uklapa muževan baršunasti glas za kojim bi žene trebalo da uzdišu, a muškarci da zavide.

Političar mora da bude veliki patriota i ortodoksni pravoslavac i to mora svakodnevno da ističe. Što je bliži političkom vrhu, veći je i patriota i vernik. Visok položaj mu garantuje mesto u prvim redovima na liturgiji, a to je jedino mesto gde sme da pokaže svoju skrušenost.

Aplicirati, kohabitirati, koegzistirati, digresija, agenda, replika su neke od reči stranog porekla koje političar treba da koristi u svojim govorima da bi zadivio okolinu i u isto vreme bio nerazumljiv što većem broju slušalaca. To je stara tajna uspešnosti, što te manje razumeju više ti se dive. Pojmovi kao što su suverenitet, integritet, kredibilitet smeju da se koriste samo kao fraze. Političar mora da ima bar malo obrazovanja iz oblasti termike, vodovoda i kanalizacije, urbanizma, veterine, jer nikada se ne zna u kom javnom preduzeću će postati direktor. Za uspešnu karijeru potrebno je i površno znanje iz istorije, geografije, tehnike. Na primer, da je Sveti Sava bio Rastko, ponešto o caru Lazaru na osnovu kazivanja iz kosovskog ciklusa, da je kum ubio Karađorđa, da su bili Obrenovići pa Karađorđevići, partizani i četnici, da je Tito rekao Staljinu ne, da je Tesla izmislio struju, da Irak i Iran nije isto i slično.

Svaki političar koji je poslanik ili odbornik mora da zna kako da javno vređa neprijateljski tabor, a da mu to oni ne zamere i kako da bira reči, a da ne povredi poslovnik. Za rad u Skupštini političar mora da ima velike glumačke sposobnosti, mada i u toj oblasti ima mogućnost izbora.
Može da bude poslanik – pantomimičar, da ćuti i glumi po potrebi kako je pametan, zainteresovan ili zabrinut ili da drži monologe ama baš na svaku temu bez obaveze da zna o čemu se radi. Svaki političar mora da nauči da uvek kaže NE jer iz NE proizilazi nečinjenje, a DA uvek iziskuje dodatni napor što je gubljenje dragocenog vremena.

Postoji više vrsta političara: političar na visokim položajima (nedodirljivi), političar ministar, političar večni poslanik, političar savetnik, političar patriota, političar direktor javnog preduzeća, lokalni političar, itd. Sve ove podvrste, ma koliko god se razlikovale, imaju jednu zajedničku osobinu – apsolutnu moć preživljavanja.

Na osnovu ovog kratkog uputstva može se zaključiti da je političar ipak posebna vrsta homosapijensa i da teško možete dostići taj stepen evolucije ukoliko nemate određene genetske predispozicije. Pa neka vam je sa srećom!

izvor:037ks.com, T. Ilić

Share
English French German Italian Portuguese Russian