/ 7
Kako nasloviti priču, u kojoj nije onako kako neki žele da vide i prikažu, u kojoj ima i istine i gorčine, ali i tračka nade, da se promenimo i postanemo ljudi ?!! Neka naslov bude onakav, kakvim ga čitaoci žele.
Vreme sadašnje. No, možete ga tretirati i kao prošlo, jer nam je ovde vreme davno stalo. Kao da se svi trudimo da zadržimo kazaljke, da slučajno, ne naprave krug i pokrenemo se napred.
Brus, moj grad. Meni najlepši. Meni najmiliji. Okrećem se oko sebe, tražeći one koji isto misle, ali ih je sve manje i manje. Nestajemo. Hoće da nas oteraju iz našeg grada. Sve što smo voleli, sve što smo cenili, čemu se radovali, uništavaju polako, korak po korak. Deca su nam to shvatila mnogo pre nas, valjda zato i odlaze sa kartama u jednom pravcu.
A mi? Sedimo, po kafanama, klupama i pričamo kako ne valja to i to, kako se treba popraviti, to i to. A, onda, ako neko sa strane, slušajući nas, postavi pitanje: „pa što nešto ne preduzimate, što nešto ne menjate“ ??? Mi ućutimo. Ništa ne govorimo. A, svako od nas po neku tajnu u sebi tada prećutkuje. Ovome obećali posao za ženu, ovome za dete, onome šurak, tetak, brat, stric, ujak, tetka... I tako, opravdavajući sebe, ne odgovaramo, ali ako se šta treba kritikovati, ili se neko napljuvati...e tu smo velemajstori.
Znaju se moji brusjani često pohvaliti pametnim i mudrim precima. No, ja se pitam, da li će takvu mogućnost imati naša pokolenja? Ili će nas preskočiti u svakoj priči. Tipujem na ovo drugo.
Tu skoro, pita me jedan prijatelj: „znaš li kakva je razlika između zaposlenog i nezaposlenog brusjanina“ ? Nisam znao odgovor i on reče: „ pa nezaposlen mašta i kuka da nađe posao, a zaposlen mašta i kuka da dobije platu“ ! Da ovo nije toliko tužno i istinito, verovatno bi nam sada bilo smešno.
Za sve to vreme, u velikoj košnici vri. Uzrujale se pčelice i trutovi. Neće biti meda ove godine. Okrivljuju se međusobno, ko je više kriv. Nema više mogućnosti da nisi kriv. To više ne postoji. Postoje oni, koji su više i oni koji su manje krivi. Zavisno, sa čije strane stola sediš. Oni nisu valjali ništa. Mi takođe ne valjamo, ali malo manje ne valjamo od onih prošlih. Sledeći će valjda još manje biti nevaljatan. Uz Božiju pomoć i dobro zdravlje, možda za nekih 200 godina doćekamo i nekoga ko će biti najmanje loš i najmanje kriv.
Brus, moj grad. Možda smo, samo mala tačkica na mapi, možda nisu čuli za nas... ali smo zato jedinstveni: nemamo opoziciju! Svi smo braća. A, braća se svađaju, zar ne? Ne svađaju se da komšiji bude lepše, no ko će biti glavni naslednik, ko će komandovati kućom, čija će biti zadnja. U toj se borbi, braća dele. Jedni su uz jednog brata, drugi uz drugoga i borba traje. Sve to nadgledaju i velika braća iz svojih loža. Borba će trajati dok se njihovi interesi ne ostvare i ne dobiju ono što žele i što su isplanirali.
Narod?? Zar je neko uopšte čuo neku temu posvećenu narodu? Pa narod je tu samo onaj mesec pred izbore, da posluša i zaokruži onako kako mu se pokaže.
No... postoji nešto... nešto što oni ne mogu da shvate... nešto što nema svako... Brus u srcu brusjana.
Ja volim Brus, a ti ???
autor: Brusjanin
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
